Zaista uživam u pisanju stihova, iako to može biti strašno teško. Nekad sam pamtila pesme, znala ih napamet. Mnogo mi znači kada mi roditelji kažu da njihovo dete može da recituje neku moju knjigu.
Knjige Džulije Donaldson već dvadeset godina su među najtraženijim delima za decu širom sveta. Samo u Velikoj Britaniji, otprilike na svakih 11 sekundi kupi se jedna njena knjiga. Mnoge se smatraju klasicima dečje književnosti i pretočene su u animirane filmove. Slikovnice Džulije Donaldson i roditelji u Srbiji rado biraju za svoje mališane.
Rad Džulije Donaldson upoznali smo najpre u knjigama o šumskom čudovištu Grozonu, koji je postao omiljen lik širom planete. Usledile su priče o mudroj bubamari, zbunjenom majmunčetu, neobičnoj grani – prutku i zeki pesniku. Rime, stilske figure i elementi ponavljanja u njima, uveliko doprinose mišljenju da su te slikovnice dobro štivo i za čitanje maloj deci pre spavanja. Zbog toga je prevodiocu najvažnije bilo da u njima sačuva izvornu harmoniju, pre svega, ritam i humor u stihovima.
„Izbor tema je svakako veoma važan jer ona bira zanimljive stvari, važne stvari za odrastanje dece. To je vrlo često borba dobra i zla, značaj porodice u društvu, menjanje određenih stavova, razvijanje određenih stavova za kasnije u životu“, kaže prevodilac i urednik u Kreativnom centru, Dejan Begović.
Šta njene priče čini posebno dopadljivim?
„Ona ima zaista jedan obrazac, njene priče uvek u sredini imaju jednu komplikaciju, jedan konflikt. Na momente deluje kao da ćete imati u stvari loš razvoj priče do kraja, međutim, naravno da ne. Priča iz tog konflikta izlazi u jedno izuzetno i srećno rešenje, vrlo često sa onim ‘aha’ efektom“, ističe Begović.
Lepoti stihovanih priča koje čitamo na srpskom, doprinose ilustracije Aksela Šeflera i Lidije Monks. Još osam slikovnica Džulije Donaldson biće objavljeno kod nas u naredne dve godine.
Prilog o slikovnicama Džulije Donaldson koji je emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod:
Visok kao dva konja. Sa očima nalik na blistave vatrene kugle. I dugim kandžama, oštrim kao britva. Ikabog je sve bliže…
Knjiga „Ikabog“ prvo je delo za decu Džoane Rouling posle njenog čuvenog serijala o Hariju Poteru. Želeći da porodice kreativno iskoriste vreme tokom pandemije koronovirusa, bajku je najpre objavila onlajn, a decu zamolila da je ilustruju. Preveli su je Vesna i Draško Roganović. Štampano izdanje krase ilustracije pobednika likovnog konkursa izdavača – „Čarobne knjige“.
Upoznajemo kraljevinu Izobiljsku kojom vlada Fred, samozvani Fatalni. Gramzivost dvorske kamarile i izmišljena priča o Ikabogu, čudovištu iz močvare, postaje uzrok velikog nemira. Stradaju porodice, a deca iznenada postaju siročad. „Ikabog“ je uzbudljiva priča u kojoj se pred decom ne okoliši, već im se govori direktno, na mahove neočekivano i bez milosti. Autorkina jezička razigranost najveći je izazov za prevodioca.
„Ona ima neke, često vrlo pažljivo, na engleskom iskovane termine koji su i informativni i opisni, i treba da zvuče malo šašavo i duhovito“, kaže Draško Roganović.„Posebno u ovoj knjizi imena likova treba da budu u suštini neka vrsta, za malu decu, opisi njihovog karaktera.Tako na primer imamo lorda Pišljivboba i lorda Gmazonju. To su neka imena oko kojih se treba malo pomučiti i smisliti termine na našem jeziku koji će donekle preslikati to što je Roulingova pokušala da postigne svojim pisanjem“, objašnjava prevodilac.
Deca iz Srbije sa decom širom sveta čitala su knjigu onlajn, a potom je i vizuelno oživela. Stiglo je više od tri stotine radova, a najbolje 34 ilustracije obogaćuju štampano izdanje.
„Ja sam ilustrovala ključeve u podrumu… To je bila malo jednostavnija tema. Volim da crtam predmete“, ističe jedanaestogodišnja Elena Čukić iz Batajnice.
„Ja sam konkretno izabrala da crtam čudovište sa fenjerom, zato što sam oduvek volela da crtam u svakom smislu životinje ili bilo kakva stvorenja, bića, koja uglavnom ne postoje“, kaže dvanaestogodišnja Iva Petković, iz Beograda.
„Nacrtao sam drveno stopalo, zamišljanja kako izgleda Ikabog i mržnju“, priča osmogodišnji Miloš Dragić sa Novog Beograda.
Originalna bajka za decu, prevenstveno zabavna avantura, otvara za razgovor sa roditeljima mnoge osetljive teme.
„Da ih možda usmeri ka nekim boljim životnim odlukama i prosto razmišljanju o društvu oko njih“, kaže Draško Roganović.
Roulingova se bori za svet bez sirotišta i institucija za zbrinjavanje i zalaže za ponovno sjedinjavanje razdvojenih porodica. U prilog tome govori i bajka „Ikabog“. Sav prihod od štampanog izdanja namenila je ranjivim grupama ugroženim pandemijom „kovida 19“.
Prilog o bajci „Ikabog“ koji je emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod:
Mala crna ptica je htela da dotakne nebo. Ali niko nije verovao da je to moguće. Ostale ptice su joj se smejale, jer nijedna ptica nije letela tako visoko. Ali mala ptica ih nije poslušala.
Važno je da u književnosti za decu budu zastupljene ozbiljne i složene teme, smatra Aleksandra Jovanović autorka romana „Crna ptica“. Za to delo koje osnažuje čitaoca da premosti životni gubitak dobila je nagradu „Politikinog Zabavnika“.
Dvanaestogodišnja Želja ne može da prihvati iznenadnu smrt svoga oca. Čežnja da ga vidi još jednom, odvlači je od realnog života u magični svet koji nudi mogućnosti, ali je i opasnost. Dok je u tome bodri nepoznati dečak Vuk, njeni, mama, najbolji drug Luka, i pas Žile pomažu joj da izabere stvarni život. To je siže koji objedinjuje elemente fantastike, strave i psihološkog romana.
„Shvatila sam koliko je oslobađajuće pisati o gubitku, pisati o nekoj vrsti traume, da tako kažem, pisati o patnji, teškim stvarima sa kojima sam se ja suočila a znam da su mnogi ljudi koje lično poznajem a kamoli one koje ne znam. Pri tom je ovo samo jedan vid tuge, jedna vrsta patnje“, kaže Aleksandra Jovanović.
Današnja deca su drugačija i brže razumeju mnoge stvari jer su im informacije dostupnije nego ranijim generacijama ali su ostale iste njihove potrebe, želje, nadanja i zato deci kada čitaju treba ponuditi istinu pre svega, ističe autorka.
„Ako dete, pogotovo u nekom formativnom uzrastu između 10 i 13 godina, oseti da mu prilazite kao neko ko je superiorniji, onda se povlači. Ali ukoliko istina i ta jedna iskrenost postoji u književnosti ili u filmovima za decu onda mislim da će se deca otvoriti“, veruje mlada spisateljica.
Roman „Crna ptica“ nastao je iz diplomskog scenarija Aleksandre Jovanović na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu gde je sada na doktorskim studijama. Na jesen „Crna ptica“ dobija novi život u pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju. Autorka kaže da sada „Crna ptica“ leti sama, jer joj i nagrada „Politikinog Zabavnika“ daje krila.
Prilog o nagrađenom romanu Aleksandre Jovanović koji je emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod:
Mala pita: „Šta su osećanja i želje?“ -Prvo je neobjašnjivo. Mi ih nemamo. Ne znamo odakle dolaze i šta ih proizvodi. Mi imamo „stanje u kojem se jedinica nalazi“. Mi, androidi, mi smo jedinice opremljene određenim mogućnostima. Sve se da objasniti. I kad bismo imali „osećanja“, naša bi se osećanja dala objasniti. Ljudi često „ne znaju odakle im neko osećanje“. Odjednom i niotkuda. Na našu sreću, mi za svaku promenu možemo da nađemo rešenje „otkud, zašto i zbog čega“. I ne trpimo. Ne muče nas. Zato smo savršeniji.
Da li će svet na Zemlji kakav poznajemo ostati isti i nakon pet stotina godina ili će od njega ostati samo slike života pohranjene u katalog nekog elektronskog muzeja? Mada se čini daleko, razmišljanje o tome uznemiruje. Predviđanje sudbine čovečanstva izmaštao je Uglješa Šajtinac u romanu za mlade „Biće jednom”. Ilustrovao ga je Kosta Milovanović.
Stanovnici Zemlje ili junaci romana nalik su ljudima, ali nisu ljudi, jer ljudi i nema. Oni su androidi, beli i crni poput šahovskih figura. Obitavaju u metalno-plastičnim kutijama. Bez emocija su i uskraćeni za mudrost. Obdareni podacima, računskim operacijama i beskrajnom memorijom. Savršeni primerci veštačke inteligencije na goloj zemlji, bez zelenila, sa tek ponekim jatom ptica. To je slika planete kakvu sa čitaocem deli Uglješa Šajtinac.
„Težio sam nekoj vrsti istine onostrane i umetničke i neke nadistine u odnosu na nešto što je svakodnevica i što su pitanja, recimo, pošto je namenjena deci i mladima, pitanja odrastanja u ovom trenutku”, navodi pisac Uglješa Šajtinac.
Bavio se pitanjima odrastanja u svim vremenima i svakom trenutku radi odrastanja u budućnosti. Rezultat traganja za istinom jeste tamna priča o kraju čovečanstva ali ne bez ostavljene nade za njegov ponovni početak. Mogu li knjige i znanje pomoći Zemlji?
„Knjige i znanje uz želju da se posmatra, da svet pokušava da se razume na osnovu i stvari, osim knjiga i znanja koje jesu u nama, ali koje treba probuditi… To je svest, to je neka nezaustavljiva želja i potreba da razumemo ustrojstvo sveta u kojem smo se našli”, objašnjava Šajtinac.
Kaže da bi voleo da mladi čitalac u romanu „Biće jednom”, zapazi da uprkos svim našim planovima, očajanjima ili ushićenjima uvek postoji i iznenađenje. Ukoliko nismo spremni kada se desi moramo biti voljni da se sa njim suočimo ili da ga prihvatimo i pokušamo da živimo dalje.
Prilog o romanu fantastike „Biće jednom” emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod:
Znanje je samo veština korišćenja svojih sposobnosti. Svako od nas ima nešto što ga razlikuje od drugih, a srećom smo svi iste vrste da se dobro razumemo. Ipak, tvoja veština traži da otkriješ pravila sveta oko sebe i da uvežbaš svoj dar do vrhunskih rezultata.
Knjiga za decu na određeni način nosi iskustvo kompletnog življenja pisca, ali pročišćeniji je i malo svedeniji oblik celokupnog znanja, kaže Zoran Penevski. Povod za susret sa piscem je “Okean od papira” proglašen najboljim romanom za decu i mlade u protekloj godini i nagrađen priznanjem Zmajevih dečjih igara “Rade Obrenović”.
“Okean od papira” vodi čitaoca u Petograd, koji čini pet gradića, čiji su simboli riba, vuk, medved, svinja i sova. U njemu odrasta petnaestogodišnji Tarvin koji traga za lekom za njegovu bolesnu sestru. Sazreva u neobičnom, zabavnom i sablasnom svetu, okružen je tajnama i izmišljenim bićima.
“Okean od papira je zapravo priča o ovom svetu i nekom drugom koji je zapravo zgusnuće ili varijanta ovog. To je zapravo priča o tome kako naše sazrevanje privlači i nešto drugo, makar to bilo i onostrano”, navodi Zoran Penevski.
Pred junakom kao i čitaocem su igre reči i slika, jezički zadaci, rešavanje zagonetke ali i saznanje o moći znanja, čitanja, pa i odgovor na pitanje kako bi trebalo da izgleda prava biblioteka.
“Biblioteke treba da izgledaju, jednostavno, možda kao i knjižare. Na prvom nivou se nudi ono što je jednostavno i namenjeno najširim čitalačkim krugovima, na drugom nivou, to su knjige koje zahtevaju promišljanje, razmišljanje, zanos, a vrhunski nivo je da knjiga ima svog čitaoca koji će naći u toj knjizi prijatelja i koji može u toj knjizi, u tim knjigama da pronađe mnogo više čak i od onoga što mu život pruža”, objašnjava Penevski.
“Okean od papira” čijem kompletnom doživljaju doprinose i ilustracije Dušana Pavlića, tako je i pisan, iskren je Zoran Penevski.
Za maštovitog čitaoca koji voli da postavlja pitanja, vraća se knjizi, otkrivajući nešto novo pri svakom ponovnom druženju sa njom.
Prilog o knjizi “Okean od papira” emitovan na Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod:
Moraš stalno da se boriš, tačno pišeš i govoriš. Sizifovsku prati sliku, guraj kamen po jeziku.
Bojan Jokanović, teolog i veroučitelj, ali i talentovani ilustrator i muzičar koji živi i radi u Doboju, pronašao je zabavan i jednostavan način da se bori za očuvanje srpskog jezika i ćirilice. Opismenjuje karikaturom, a svoj rad objedinjuje naslovom “Sto Sizifovih pravopisnih pravila”.
Kao dečak lakše je pamtio uz pomoć crteža, te je tako odlučio da karikaturom i crtežom i drugima objašnjava jezička pravila. Pogrešna upotreba rečce NE uz glagol podstakla ga je na “sizifovski posao”.
Tako je pre pet godina nastala prva ilustracija i rešenje za NE ZNAM. Danas ih je više od pet stotina, objavljenih u dve knjige.
“Nikada ne biram jezičke nedoumice koje ilustrujem, nažalost, one same biraju mene. Nemoguće je proživeti jedan dan, a ne naići na bezbroj jezičkih grešaka, na televizijama, portalima, komentaru na društvenim mrežama, tablama na ulici, tako da inspiracije imam, ne za još jednu knjigu nego za jedan čitav tom”, kaže Bojan Jokanović.
Tužan je što smo kao narod nemarni prema maternjem jeziku, ne pišemo ćirilicom, u govoru isuviše često koristimo tuđice, a anglicizme i sasvim nekritički uz bezbroj skraćenica u pisanoj komunikaciji.
Jezik se neguje od najranijeg doba i zato je “Sizifova pravopisna pravila” namenio najpre deci, ali ona su podjednako važna i za odrasle.
“Pisac i ilustrator dečjih knjiga mora imati jedan veoma važan faktor – dete u sebi, jer onaj ko ne sačuva dete u sebi od njega nikada neće postati čovek. Deca su najčistiji i najiskreniji kritičari. Oni ne znaju da kriju osećanja, da laskaju. Jednostavno nešto im se sviđa ili ne sviđa. To je stvar veoma jasna. Zato je važno da gledate dečjim očima kada stvarate ilustracije za decu i da te ilustracije prilagodite njima”, ističe Jokanović.
Svoje knjige i pravopisne karte Bojan Jokanović primenjuje u nastavi, a koriste ih i njegove kolege. Deci se dopadaju te i sami smišljaju karikature, takmičeći se u znanju i crtanju.
Tako uče da govore i pišu pravilno, stiču svest o značaju jezika ne samo u obrazovanju već i u svakodnevnoj komunikaciji.
Prilog o knjigama Bojana Jokanovića, emitovan je u Dnevniku Radio-televizije Srbije i možete ga pogledati klikom na dugme ispod:
Na svetu gde svaka osoba – bilo dobra, bilo loša – ima glas, nadam se da ćete uzeti olovku u ruke i upotrebiti svoj.
Sara Andersen, mlada umetnica iz Bruklina, svetski je popularna, zahvaljujući stripovima na internetu koje je posvetila mladima. Ima nekoliko miliona pratilaca, a njeni veb-radovi objavljeni su u troknjižju. „Odrastanje je priča za malu decu“, „Okači mački o rep“ i „Velika, pufnasta, srećna grudvica“ su pred srpskom publikom.
„Ovo sam ja“ izgovoriće gotovo svako ko se našao „oči u oči“ sa crno-belim crticama Sare Andersen. Gledate ih, čitate i mislite – ovo su moje avanture, moji prijatelji, kućni ljubimci, ovo je moja svakodnevica od koje mi se i smeje i plače, a često i vrišti.
Duhoviti, britki, topli, kratki prikazi emotivnih odnosa i školovanja, odnosa prema umetnosti i delovanju na društvenim mrežama…
„To su jako dopadljivi, cakani, ali vrlo osvešćeni stripovi za omladinu. Prikazuju njenu borbu sa sopstvenim nesigurnostima, njenu rastuću mizantropiju u odnosu na okruženje koje je ne shvata kao mladu umetnicu. Tu su njene svakodnevne muke: borba sa ustajanjem iz kreveta kada ne mora ili borba sa ispitima dok je još bila na studijama“, objašnjava prevodilac Draško Roganović.
U troknjižju Odrastanje je priča za malu decu, Okači mački o rep i Velika, pufnasta, srećna grudvica su i Sarini ilustrovani eseji o različitim temama. Otkriva kako je zavolela mačke, zašto je postala kradljivica muških džempera, njena nastojanja da poboljša komunikaciju sa svetom. Najvažniji esej govori o stvaranju u savremenom dobu i svojevrstan je vodič za mlade kreativce.
Roganović ističe da je Sarina želja da pomogne mlađim naraštajima koji hoće da se bave umetnošću i crtanjem stripova ili bilo čega na internetu, da im pomogne kako da se izbore sa negativnošću, kritikama, i toksičnom atmosferom koju internet mladima danas prvo servira.
„Nikada se ne bojte biti svoji i smejati se sebi. U svetu u kojem svaka osoba, bilo dobra, bilo loša, ima glas, nadam se da ćete uzeti olovku u ruke i stvarati“, savetuje mlade umetnike Sara Andersen i na internetu i na predavanjima u umetničkim školama i akademijama.
Prilog o stripovima Sare Andersen, emitovan je u Dnevniku Radio-televizije Srbije i možete ga pogledati klikom na dugme ispod:
Videla je da sva deca gledaju Pipi koja je ležala na podu i crtala punom parom po njemu. „Ali, Pipi“, rekla je učiteljica nestrpljivo, „zašto ne crtaš na papiru?“
„Pa, odavno sam ga iscrtala, a moj konj ne može da stane ceo na tolicki papir“, rekla je Pipi. „Upravo crtam prednje noge, a kad dođem do repa, sigurno ću morati da izađem u hodnik.“
Pre 75 godina objavljena je knjiga „Pipi Duga Čarapa“ švedske književnice Astrid Lindgren. Serijalom o Pipi, proslavi rođendana riđokose književne junakinje onlajn se pridružila i Srbija. Na predlog Ambasade Švedske sa timom kreativaca iz zemlje, regiona i Švedske osmislila ga je Jasminka Petrović.
„Pipi je jedna luckasta, šašava, maštovita i pre svega, hrabra devojčica“, kaže Mina Ivanović, devojčica sa narandžastim kikama poput onih koje krase književnu junakinju Astrid Lindgren. Dečak Lav Dimitrijević potvrđuje da je hrabra ali smatra i da je hvalisava. Petogodišnji Jare Petrović primećuje da je malo usamljena. Ovo su neki od zabeleženih komentara najmlađih čitalaca koji danas odrastaju uz avanture neustrašive Pipi Duge Čarape.
Pripovest o Pipi koja krši pravila prvi put se kod nas pojavila 1963. godine i to zahvaljujući smehu jedne devojčice kojoj je mama čitala knjigu na plaži u Portorožu i tako privukla pažnju prevodioca Čedomira Cvetkovića i njegovog sina.
„Ja sam tad izjavio da on mora tu knjigu da prevede da i druga deca uživaju u njoj i da se smeju tako slatko kao ja“, priseća se muzičar Miroslav Cvetković.
Prevedena je na 92 jezika. Na srpskom je čitamo i u prevodu Slavice Milosavljević sa ilustracijama Tihomira Čelanovića. Vole je sva deca. Studenti je rado proučavaju.
„Ona se njima dopada zato što je ona slobodna za sve nas, zato što ona ruši barijere koje mi možda i sami priželjkujemo da rušimo, ali ih suštinski ne rušimo“, kaže prof. dr Jelena Panić Maraš.
„Pipi nije vlast. Pipi je narod i njen odnos prema vlastima. Njen odnos prema vlastima je prirodno kritičan na neki način. Ona ima prava da bude kritična prema vlasti jer mi nismo uvek najpametniji, ne radimo uvek ono što je najbolje“, smatra Jan Lundin, ambasador Švedske.
U ovom serijalu, bolje upoznajemo Astrid Lindgren na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu. Saznajemo koliko je ohrabrivala naše stvaraoce za decu. Otkrivamo koliko je Pipi inspirativna deci zahvaljujući kreativnim zadacima vizuelne umetnice Bojane Lukić. Stiglo je mnogo radova ali i pisama.
„Možda bih izdvojila jedno. Mama nam je javila da je njena Kristina za prvu knjigu kao samostalno čitanje upravo izabrala Pipi, zahvaljujući ovom serijalu. Mislim da je to u duhu Astrid Lindgren koja je govorila ‘ako pomogneš jednom detetu, pomogao si celom svetu’“, naglašava književnica Jasminka Petrović.
Serijal o Pipi može se gledati na društvenim mrežama i Jutjub kanalu.
Prilog o Pipi, emitovan je u Dnevniku Radio-televizije Srbije i možete ga pogledati klikom na dugme ispod:
Došla sam da te vodim, a ovih dana se ni meni ne ide. U Narodnom muzeju uopšte nije onako kako je nekad bilo. Ima baš mnogo nekakve omladine, za šta sam mislila da je znak da stvari postaju bolje, ali niko živ ne gleda slike. Svi drže telefone u rukama, nisam shvatila o čemu se radi, pominju neke čekpointove, teritorije, nekakve heksagone, nešto.
Odlazak u neku kulturnu instituciju, muzej ili galeriju đaci ne retko
doživljavaju kao dosadan školski čas ili obavezu koju bi rado izbegli. Da
susret sa umetničkim delima može biti zanimljiv i inspirativan svedoče junaci
romana „Misija: Muzej”. Knjigu je napisala Ivana Nešić. Za ilustracije je
zaslužan Boris Kuzmanović.
Anđela mora da ide sa tetkom Roksandom u muzej a radije bi igrala
„Umetnost mira“. Igrica je komplikovana ali izazovna. Prvi korak je osvajanje
teritorije. Narodni muzej kao teritorija nikome ne bi pao na pamet a ispunjava
uslov za ulazak u igru. Kada to shvati, Anđela će povesti deo svog tima –
Aleksu i Saru. Tamo ih očekuje neočekivano – da izbave Muzej iz velike nevolje.
„Oni pokušavaju da osvoje neke čekpointove. Sa pola slika nestaju delovi, sa Borbe petlova petlovi i ima jedna slika Italijanski vinogradar … sa njega nestaju pčele koje su bile na grožđu“, otkriva nam Teodora Boberić, učenica 6. razreda OŠ „Nikola Tesla“.
„Najviše mi se dopao deo kada tim ASA – Aleksa, Sara i Anđela pobeđuju bojoždera. Bojožder je jedno čudovište koje živi u svetu slika, proždire boju ali ne može da je se zasiti, i tako dovodi u opasnost sve slike u postavci Narodnog muzeja“, prenosi svoje utiske Mihailo Trifković, učenik 8. razreda OŠ „Nikola Tesla“.
Teodora
junake u ovom romanu opisuje kao uporne, radoznale i tvrdoglave. „Prikazani su
kao maštovita deca. Kroz zabavnu
igru nas upoznaju sa lepotom muzeja“.
„Dopao mi se način na koji autorka Ivana Nešić približava
muzeje mlađoj generaciji, zato što decu današnjih vremena ne interesuju baš
puno istorija i stare slike“, ističe Mihailo.
Šta naši sagovornici misle o odlasku u muzej?
„Kada odem u muzeje privlači
me slikanje i tamo neke slike. Volim da gledam kako su nacrtani neki ljudi, da
pogađam šta je to što su umetnici nacrtali, kada je u pitanju neka slika koju
nisu baš lepo prikazali“, kaže Teodora.
„Volim da idem npr. u vojne
muzeje“, naglašava Mihailo. „A u muzejima u kojima su slike, pa to mi nije
toliko interesantno… ali volim da vidim npr. detalje tih slika, da vidim kako
je povučena četkica i da zamišljam kako je slikar to stvarno sam uradio a da
nije neka kopija koja je sad urađena kompjuterski. Posle čitanja ove knjige voleo
bih da odem u Narodni muzej, da se upoznam sa tim slikama koje su pomenute u
knjizi“.
Ivana Nešić odrasla je u malom mestu. Retko kad je imala priliku da vidi
pravu veliku izložbu. Najčešće su to bile prigodne postavke ili su izlagani
učenički radovi. Kulturno nasleđe, kaže, upoznavala je kroz igru.
„U mom gradu su postojale
ruševine nekakvih rimskih termi i mi smo se kao mali igrali na njima i to je
bilo užasno zabavno, bili smo svesni te njihove starine, bili smo svesni da su
one iz nekog razloga značajne, ali niko nas time nije davio, tako da je iz celog tog iskustva to bilo jako zabavno. Tada
nisam bila u stanju da prepoznam značaj toga. To su prosto bile neke rupe i
katakombe po kojima smo mi skakali, ali danas shvatam koliko je važno uneti taj
zabavni element, u posetu bilo čemu“.
Autorka Ivana Nešić želi da deca čitajući knjigu shvate da je umetnost delo ljudi koji su imali svoje potrebe i želje. Da nauče da gledaju sliku, tražeći na njoj nešto što će im biti zanimljivo i blisko. Da nađu detalj koji njima nešto lično govori. Na taj način ih umetnost može oplemeniti. Baš kao junake romana „Misija: Muzej“.
Svako je pametan na svoj način. Ali ako sudiš o ribi po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ona će čitav život provesti misleći da je glupa.
Pisanje
i čitanje za neku decu životni je izazov. Ne zato što neće ili ne žele da
savladaju ove veštine već zato što ne vide slova ili reči na način kako ih vidi
većina. Zbog te svoje smetnje ili posebnosti često pate. „Riba na drvetu”
jedna je od retkih knjiga koja će vam približiti svet disleksičnog deteta i
pomoći da ga razumete. Autorka Linda Malali Hant ugradila je svoje iskustvo u
roman i pokazala da svako od nas nosi iskru koja može promeniti svet.
Za devojčicu
Ali čitanje je isto što i „tumačenje punog tanjira supe sa slovima”.
Stalno se migolje. Boli je glava kada dugo gleda u njih. Neuredno i nečitko
piše. Olovka je ne sluša. Ruka radi kako ona hoće. Dovitljiva je i vešto skriva
svoju muku jer u školi želi da bude kao ostali. Reči – usamljena i sama –
odlično razume. Knjiga „Alisa u zemlji čuda” za nju je savršeno smislena iako ne može
da je čita sama.
„Svi vide samo njene loše osobine i smatraju je sporom, čudnom, nevaljalom,
gubitnicom a ona trpi razna maltretiranja samo zato što je drugačija. U nekim
situacijama sam se poistovetila sa njom jer sam se našla u sličnim problemima.
Ali me oduševila svojom hrabrošcu, jer ona je svakog dana dolazila u školu znajući da će joj biti teško ali
se ipak trudila”, priča o junakinji romana, jedanaestogodišnja Jovana Čolović.
Svoje
iskustvo sa disleksijom i kao vaspitač i kao majka prenosi nam Radmila Zdravković,
profesorka u Tehničkoj školi u Beogradu.
„Mnogo zajedničkog sam pronašla između svog sina i devojčice Ali Nikerson koja ovde govori o sebi. Molim roditelje da ne kritikuju dete što ne zna da čita, da im se ne čini da je lenjo, da ne očekuju od njega da zna redosled stvari, i odmah da veže pertle već da mu pomognu u savladavanju gradiva na drugačiji način. Pedagozi moraju da pronađu drugačiji kanal savladavanja jer disleksija je u stvari edukativni problem . Ona se javlja zbog toga što dete uči na drugačiji način”.
Ali
vidi svet u slikama, dobro crta i sjajno rešava logičke zadatake. Novi
nastavnik pomoći će joj da sebe vidi drugačije. Naučiće je da igra šah. Ali će
od deteta koje ismejavaju postati predsednica svog odeljenja.
„Gospodin Danijels je video Ali na
pravi način, da ona nije obično dete koje je bezobrazno i nevaljalo, nego je
video s druge strane. Video je u stvari da je ona samo zabrinuta za sebe i da
prosto shvata da nije ista kao i ostali”, kaže mlada čitateljka Jovana.
Autorka poziva odrasle da imaju više poverenja u decu koja su drugačija. Deci poručuje da budu hrabra i zatraže pomoć kad god ih nešto muči, ali i da ističu ono u čemu su dobra. Knjiga „Riba na drvetu“ obraća se ne samo deci koja iz bilo kog razloga nisu prihvaćena u svojoj sredini već svoj deci, kako bi naučila da razumeju i uvažavaju tuđe probleme i da na različitost gledaju, kao na dar.
… najlepše od svega bile su krme, a njih, kao za pakost, nije uvek mogao dobro da vidi. Zato bi voleo trenutke u kojima brod isplovljava, kako bi se nagledao zadnjeg dela. Oni su bili posebno lepi, rezbareni i obojeni u zlatno, plavo ili crveno. Gledajući ih, mislio bi o putovanjima u daleka mesta i zaboravljao na vreme. Zato bi ga posle kod kuće grdili.
Kada želimo bolje
da upoznamo neki grad, usmerimo se na njegovu istoriju, spomenike kulture, znamenitosti
i atrakcije, čuvene ličnosti zaslužne za njegov razvoj. O životu običnog sveta
koji je ispunio njegovu prošlost ispunjavajući i sopstveni život, malo se
razmišlja i još manje zna. Tako je i kada govorimo o našoj prestonici. Upravo običan
svet upoznajemo u zbirci pripovedaka „Katarke Beograda“. Knjigu je napisala
Gordana Maletić a ilustrovao Kosta Milovanović.
O Beogradu prohujalog
vremena svedoče šegrti, kalfe, majstori otkrivajući životne veštine i znanja.
Ali i čarobnice za ćilime, tvorci mozaika na zidovima vila, izrađivači crnila
za pisanje, izvođači muzike za srećan put, sanjari pod svetlošću meseca, gospođice
i junoše, alasi, velosipedisti… U Sedmovrhom gradu radosti, tuge, zebnje i
nadanja.
„Najviše mi se dopala priča o dečaku Jovanu
koji je sin velikaša i o njegovom viđenju grnčara. Kada vidi grnčara kako
oblikuje posuđe za njega je to magija ali kada ga vidi na ulici to je običan
čovek kao i mnoštvo ljudi koje vidi. Tako možemo da naučimo da kroz dečje
nevine oči, obični ljudi koje viđamo na ulici svakodnevno čine čuda“, kaže
Anđelija Stanković, učenica 7. razreda OŠ „Nikola Tesla“ u Beogradu.
„Meni se najviše u ovoj knjizi svidela priča o
malom dečaku koga na samom početku priče roditelji teraju da ide do luke, da
pokupi malo vode. Dečak dolazi do luke i njega opčinjava lepota svih brodova
koje je video tamo, spušta svoju činiju za vodu i počinje da razgleda mali brod
i u jednom trenutku kako galija odlazi tako primećuje da više nema njegove
činije i sav potišten se vraća kući“, prenosi svoje utiske Uroš Igić, učenik 6.
razreda.
Da li je ova
knjiga uticala na sliku kakvu su o Beogradu do sada imali Anđelija i Uroš ?
„Sada razumem da
svi ljudi koje viđam na ulici u Beogradu, obični ljudi koji žive u njemu, bave
se svojim poslom i svojim životom, da oni u stvari čine ovaj grad“, odgovara
nam Anđelija.
„Pre sam
razmišljao da je Beograd, grad u kom se živi, radi samo da bi mogao da
preživiš, ali danas smatram da se u ovom gradu živi, samo da bi imao lepe
uspomenei kako bi mogao da stvoriš mnoga prijateljstva sa ljudima koje poznaješ“,
zaključuje Uroš.
Književnica
Gordana Maletić, Beograd vidi kao brod koji plovi kroz večnost. Zato i njena
knjiga, ima simbolični naslov „Katarke Beograda“. Kaže da je samo istraživanje
građe bilo posebno zanimljivo, jer osim istoričara malo ko danas zna o
nekadašnjem životu običnog sveta.
„Meni je bilo stalo da se upravo progovori nešto o običnim ljudima i o deci,
i da se kaže i da se volelo i patilo i živelo lepo i dobro i loše u tom divnom
gradu. Mnogo toga se promenilo ali i mnoge stvari su ostale iste, ljudi su
ostali isti na neki način, naša osećanja, naši karakteri, sve je to isto“,
smatra Gordana Maletić.
Knjiga „Katarke Beograda“ je svojevrsni istorijski mozaik. Priče o nekadašnjim stanovnicima i njihovim umećima i življenju, ispričane su jezikom koji odgovara duhu minulog vremena sa mnogo manje poznatih reči. Gordana Maletić želela je da mladi čitalac dodirne grad i na taj način, i da čitajući o prošlosti Beograda, počne da se odnosi prema njemu s dubljim poštovanjem i iz drugačijeg ugla osmotri današnji život u njemu.
… kad se mama rodila, deka je otišao u selo i vratio se s parom zlatnih minđušica za baku i jednom sadnicom trešnje. Otišao je u baštu, iskopao rupu, napunio je toplim stajskim đubrivom i zasadio drvo; zatim je uzeo perorez, usijao ga i urezao ime Feličita. Mama se upravo tako zove…
Ko ima tu sreću da
su mu bake i deke živi ne bi trebalo to da zanemari. Od njih možemo da naučimo
mnogo toga o životu ali i o sebi. Razgovor sa njima je poput razgovora sa sobom
iz budućnosti. Ako dosad niste mnogo razmišljali o tome, posle čitanja knjige
„Moj deka je bio trešnja“ sigurno hoćete. To je dirljiva priča o jednom dečaku
i njegovom deki koji živi na selu ali i o stablu trešnje tako važnom celoj
porodici. Roman je napisala Anđela Naneti.
Dečak Tonini, viđao
je roditelje svoga tate najmanje četiri puta dnevno jer su svi živeli u istoj
kući. Ličili su na sve ljude iz grada a Tonino je obožavao selo, deku Otavijana
i baku Teodolindu, njihove kokoške a posebno gusku Alfonsinu. Nezaboravnu radost
pričinjavala mu je trešnja koju je deda posadio kada se rodila dečakova mama. U
koru je urezao njeno ime Feličita. Od tada su dečakova mama i trešnja zajedno rasle.
Kada je deda ostao sam nastaviće da čuva trešnju kao sam život. Odluka da
se drvo poseče zbog izgradnje auto-puta uneće nemir
u celu porodicu.
„Najviše
mi se svideo početak gde je dečak rekao da je kada je imao 4 godine imao i baku
i deku na selu i baku i deku u gradu. Takođe mi se dopao i opis deke Otavijana.
Dečak je spomenuo da je deka Otavijano bio veoma visok i kada je rodio njegovu
majku da je zasadio i trešnju”, priča o knjizi, Pavle Stanković, učenik 4. razreda
OŠ„Nikola Tesla” u Beogradu.
„Najlepša
mi je bila ta povezanost cele porodice, kako oni pokušavaju zajedno da ostanu, i
to kako mi reagujemo kada izgubimo nekog koga smo puno voleli. Mi ne možemo da
budemo sigurni da će ta baka ili deka uvek biti sa nama i trebalo bi više pažnje
da im posvećujemo.Knjiga podstiče svest o
tome kako je sve nekako prolazno“, prenosi nam svoje utiske, Marta Dukić,
učenica 7. razreda.
Slušajući Martu i Pavla, mislima sam odlutala u moje detinjstvo. Ja sam svoje bake i deke viđala samo tokom praznika i školskog raspusta jer su živeli 500 kilometara od mog grada. Bake kao bake znale su moje želje i pre mene same. Deke su nosile šešire, brinule o stoci i uzgajali povrće. Jedan je bio vešt da upregne konje i odveze me na vašar, drugi velemajstor da zasadi i uzgoji lubenice.
Pavle kaže da je od svog
deke naučio da reže drvo. „Svaki put kad je moj deka krenuo da seče drva poveo
bi i mene, pokazao bi mi kako to radi. Kasnije bi ta drva obrađivao i napravio
sjajne stvari“.
„Nažalost moj deka je umro
pre nego što sam ja uspela da pročitam ovu knjigu. Bila sam mala. Knjiga me je podsetila
na njega jer je on uvek bio tako veseo, srećan, radostan“, seća se sa setom Marta.
Roman je u
izbornoj lektiri za šesti razred ali ga deca čitaju već od trećeg razreda.
„Knjigu Moj deka je bio trešnja nikada ne bi pročitao da ja i moji prijatelji iz
škole nismo osnovali čitalački klub u našoj biblioteci“, iskren je Pavle.
„Stvarno je nešto posebno, veoma
mi je drago što smo je imali kao lektiru“, kaže Marta.
Aleksandra Drakulić, profesorka srpskog jezika i bibliotekarka u beogradskoj OŠ „Nikola Tesla“, ističe da je delo Anđele Naneti, jedna od retkih knjiga koju čitaju i deca i njihovi roditelji. „Gotovo na isti način reaguju. Ono što on izaziva, to je primarna emocija, neka razneženost, neka seta, tuga ali i neko vraćanje ljubavi. Jednostavno taj spektar ljubavi koji postoji u tom romanu otvara se i u dušama dece i njihovih roditelja i na neki način povezuje generacije”.
Da nije bilo baka i deka ne bi bilo ni naših roditelja te ne bi bilo ni nas. U nama živi delić svakog od njih. Svaki zajednički trenutak nas povezuje i jača. Bliskost među članovima porodice uslov je za njen srećan život. To je ono što svom čitaocu, želi da kaže autorka Anđela Naneti. Koliko god on star bio.
Avram, Bogdan, vodu gaze, dobri đaci. Eva žena zimi i jede kolače. Ludi ljudi Marko, Nikola, Njegoš ovog prolećnog raspusta sretoše Tiću Ćirića u fijakeru htedoše celom čaršijom džaba šetati.
Otkrivati svet
slova može biti veoma zanimljiv poduhvat. Bilo da je reč o prvim pokušajima da
se pravilno ispišu ili pak nešto kasnije, izgovore u rečima. Da je putovanje od
A do Š jedna zabavna igra pokazala je devojčica Melanija. Kako je usvajala
slova, savladala azbuku, ali i naučila mnogo toga o rečima otkrićete u knjizi
Vladislave Vojnović koju je ilustovao Luka Tilinger –
Avram, Bogdan, vodu gaze.
Za šestogodišnju Melaniju, junakinju
romana slovo A su raširene merdevine povezane lancem da ne naprave špagu, B je
podseća na babu Bojanu koju zove Bauk jedan baobabski. Ona joj je za slovo V
izabrala baš veverice a to joj se baš i ne dopada. Zbog slova G mlela je
ušećerene orahe za grilijaš tortu. Jedva čeka da dođe do slova C odnosno do
cirkusa ali ono je kaže, još daleko. Daleko kao
što je njena mama koja studira u Italiji ili tata koga nikad nije videla.
Devojčica tako, umesto u predškolskom zabavištu, počinje sa svojom bakom da uči
azbuku, a uz slova ona spoznaje i svet.
„Avram, Bodan, vodu gaze dobri đaci. Eva žena zimi I
jede kolače. Ludi ljudi Marko, Nikola, Njegoš ovoga prolećnog raspusta sretoše
Tiću Ćirića u fijakeru htedoše celom čaršijom džaba šetati. Upravo ovako glasi brzalica kojom su nekada deca lakše
učila azbuku, kaže Anđelija Mazić, učenica 8. razreda OŠ„Nikola Tesla” u Beogradu. „Moj deka je tako učio, tako je i mene naučio kada
sam bila mala a u knjizi je mala Melanija tako učila. Baka i još neki ljudi iz
sela su joj
„Bile su mi
najzanimljivije priče za slova Z, M i I, pošto su smišljale reči za ta slova. Za
Z zato što je pričala o zubaru, za M mi je zato što na M počinje moje ime i I
mi je bilo zanimljivo zato što u jednom delu nisam nešto razumeo, zato sto je
pisalo I kao slovo a ja sam mislio i kao druga reč”, prenosi svoje utiske o
knjizi Miloš Arsić, učenik 5. razreda.
Anđelija Mazić smatra da jeknjiga duhovita i zanimljiva.„Pominju se mnoge srpske reči koje se slabije
koriste u današnje vreme i njihovo značenje. Đerđef, recimo. Njime se učvršćivalo
platno kada se vezlo pre ili abonent, to
su ljudi koji su dobijali bonove za nešto”.
Radeći na ovom televizijskom prilogu,
imala sam potrebu da ispričam jedan od
mojih doživljaja sa slovima. U istoriji mog pisanja i čitanja slovo J zauzima
posebno mesto. I to zbog teksta o Joji i noju koji me je mnogo živcirao. Pokušavajući da ga savladam
razvlačila sam rečenicu „Joja
jaše noja” kao žvaku, još strašnije kreveljila sam se. Tata me je
opominjao, a ja sam nastavljala po svom, sve dok se on nije strašno naljutio i
kaznio me. Posle toga sam postala jedan od najboljih čitača i recitatora u
školi.
„Ja sam kao Melanija učio, imao sam za neka slova
asocijacije, za neka nisam. Npr. za slovo Ć imao sam asocijaciju – drvo koje
ima tri grane”, prenosi svoje iskustvo Miloš Arsić.
„Slovo s
kojim sam imala veliku muku je bilo veliko slovo Đ pisano ćirilično, pošto je
imalo toliko tih svih… a najviše sam volela slovo M zato što je moj nadimak, iako sam ja Vladislava
Vojnovic bio na M i moja majka se zvala Mira i moj tata se zvao Miodrag i mama
i mačke sve mi je na M bilo. Baš sam volela slovo M a onda kad sam postala
starija, ne kad sam imala šest nego šest i po, onda sam zavolela Ž jer mi liči
na žabu”, otkriva nam autorka knjige Vladislava Vojnović,
Slova su više od pravih i krivih linija i kvačica. Slažu se u reči, a u rečima je svet koji nas okružuje i mi sami kao deo tog sveta. Na to je mladim čitaocima želela da ukaže književnica Vladislava Vojnović. Nižući priče o slovima, opisala je detinjstvo, odrastanje i sazrevanje, zapravo ispričala je jednu malu enciklopediju života.
Snaga za delovanje (Power to Act), projekat za razvoj umetnosti, kulture i obrazovanja koji podržava “Erazmus plus”, program Evropske unije realizovan je u julu, u Crikvenici. Okupio je organizacije iz pet zemalja, a cilj udruživanja je osnaživanje ličnosti i nadograđivanje znanja i veština dece. Nosilac projekta je Vijeće mladih Benčić u Hrvatskoj, a partner iz Srbije – Plesni studio „Dance Buzz“.
Sonja, Anđela, Nikola i Mihailo priredili su plesnu
radionicu, a koreografiju koju su osmislili zajedno sa svojim liderom Janom,
vršnjaci iz drugih zemalja prihvatili su s oduševljenjem. Za nepunih sedam dana
druženja njihova nevelika umetnička grupa prerasla je u brojni plesni ansambl,
a koreografija dobila novi život u zajedničkom perfomansu. Makedonci su održali
pozorišnu radionicu, Hrvati ponudili igre poverenja, a Danci igre
nadmudrivanja, dok su Italijani pokazali osnove cirkuskih veština.
“Glavni metod je bio teatar jer su to
igre i simulacije. Igre i sumulacije su nešto što decu navodi da se opuste, da
učestvuju u timskom radu, ali ne samo to, oni takođe rade na preuzimanju
inicijative”, rekla je Milena Todorović iz plesnog studija “Dance
Buzz”.
Bila je to prilika da lideri razmene alate i metode
rada, deca uzrasta od 13 do 16 godina pokažu svoje veštine i usvoje nove, ali i
da saznaju kako žive njihovi vršnjaci u drugim zemljama.
“Posebno mi je bilo zanimljivo to što
sam upoznala decu iz različitih krajeva Evrope, posebno iz Danske. Svidelo mi
se kako oni komuniciraju sa nama, kako se oblače, kako izgledaju i kakav je
njihov sistem škole”, prenosi svoje utiske, Sonja Glavinić (13 godina).
“Radionice su mi se svidele. Jedna od
najzanimljivijih mi je bila ona koju su pokazali Italijani. Na primer, naučio
sam da žongliram”, istakao je Mihailo Ilić (16 godina).
“Svako veče smo učili nešto novo o
drugim državama, na primer mi smo pričali o našim običajima i slavnim
ličnostima poput Novaka Đokovića i raznih sportista, ali smo isto pričali i o
našoj književnosti”, naglasila je Anđela Stanković (13 godina).
“Ovo je za mene bilo jedno
nezaboravno iskustvo, upoznao sam mnogo prijatelja i lepo smo se proveli”,
rekao je Nikola Đorđević (16 godina).
U Crikvenicu su otišli da nauče druge i uče od drugih. Vratili su se sa novim uvidima i raduju se što će znanje koje su tamo stekli moći da primene i podele sa drugima u svom okruženju.
Kad bih pronašao čarobnu lampu i dobio samo jednu želju, poželeo bih da imam obično lice koje niko nikada ne primećuje. Poželeo bih da mogu da prođem ulicom tako da me niko ne pogleda pa onako upadljivo skrene pogled. Evo šta ja u stvari mislim: jedini razlog što nisam običan jeste to što me niko drugi tako ne vidi.
Svako na svetu
treba bar jednom u životu da dobije ovacije, jer svako od nas pobeđuje svet. To
je životni moto jednog dečaka sa kojim se priroda surovo poigrala. Ko je Avgust
i kako izgleda njegova borba za mesto pod suncem saznaćete u knjizi „Čudo“ koju je napisala R. H. Palasio.
Avgust, zvani Agi,
rođen je s deformacijom lica i krije ga ispod astronautske kacige. Radi sve što
i njegovi vršnjaci, ali ne ide u školu. Pre svega zbog čestih operacija, kojih
je za deset godina imao 27. U kući se oseća bezbrižno i voljeno. Duhovit je i dobro
se nosi sa svojim izgledom. Njegove muke
počinju kada roditelji odluče da ga upišu u školu jer se tek tada suočava sa podsmehom i odbacivanjem.
„Glavni junak iz ove knjige je
mnogo dobar, susreće se sa prijateljima ali i raznim neprijateljima, shvata ko
su pravi, a koji to nisu i shvata svrhu života. U knjizi mi se najviše dopao
deo kada su imali žurku za noć veštica i to kako je Avgust svima njima pokazao
da njega baš ne dotiče šta oni misle, jer on smatra da je jedan običan dečak i da
je isti kao i svi drugi“, prenosi svoje utiske o knjizi Iva Pajkić, učenica 7.
razreda beogradske OŠ „Nikola Tesla“.
„Najviše mi se svideo sam kraj
knjige kada Avgust dobija diplomu u školi, za ostvaren dobar uspeh. I pored
toga što za neku decu predstavlja čudovište ili bilo šta ružno, on je tu ipak
pokazao, da je jako dobar, prošao je odlično“, kaže Ivina drugarica Ivana
Paklar i dodaje da je čitanje ove knjige za nju bilo jedno posebno iskustvo. „Shvatila
sam zapravo kako se treba ponašati prema svim ljudima koji su na neki način malo
drugačiji. Za mene istinska lepota života definitivno nije naš spoljašnji
izgled zato što to nije jednostavno ono što mi biramo, već ono što mi imamo u
sebi, ono što mi možemo da pokažemo ljudima… neke prave vrednosti kao što je dobrota“.
„Postoji mnogo toga što bi knjiga sama o sebi mogla da kaže i o drugim
ljudima, kako treba da gledamo svet i sa
lepše i sa one druge, ružnije malo strane i mislim da je svako dete na ovom
svetu podjednako važno“, zaključuje Iva Pajkić.
Jedan usputni
događaj ispred poslastičarnice, podstakao je R. H. Palasio da napiše ovu
knjigu. Zapravo, želja da opiše ponašanje svoje dece kada su susrela devojčicu,
koja je izgledala kao Agi, plač svog sina i sopstvenu zatečenost okolnostima.
„Naime, nisam znala šta da
radim. Da li je trebalo to da primetim…
uspaničila sam se… a trebalo je da dam primer svojoj deci, da im to
bude životna lekcija. Samo popričati sa devojčicom i tako pokazati deci da nemaju
čega da se plaše, a ja sam požurila da
odem što
pre, zbog čega se posle nisam osećala
dobro… To me je podstaklo da zamislim kako je to svakog dana suočavati se sa
svetom koji ne zna kako da se suoči sa tobom. Čula sam devojčicinu mamu kako
mirno i umiljato kaže: „Vreme je, da krenemo!”. Znate, ona je prošla kroz to milion puta…i to mi
je zaista otvorilo oči! “, kaže autorka knjige R. H. Palasio.
Knjiga „Čudo“ ima moć da utiče na ljude. Ona jeste pisana za decu ali ni odrasle neće ostaviti ravnodušnima. Autorka R. H. Palasio ukazuje kako prihvatiti i poštovati različitost, bilo da je ona fizičke ili neke druge prirode. Takođe, želela bi da njenu pripovest o Agiju, mladi čitalac zapamti, i kao priču o saosećanju, odanosti, prijateljstvu, lepoti i neizmernoj snazi bića.
Upuštam se u avanturu osvajanja dečjeg jezika, najizvornijeg jezika koji postoji. Dajući sinovima slobodu, hoću da izmamim iz njih svoje detinjstvo, ako je to moguće, svoju radoznalost, ako je ima u njima, i svoju pamet, ako uzmognem.
Kada mislimo o zavičaju, mislimo na rodni kraj, roditeljski dom, prostor kojem pripadamo celim svojim bićem i uvek mu se vraćamo, makar u mislima. Gde je to naše mesto sreće, pripada li stvarnosti ili bajci i može li mu vreme išta, saznaćete iz knjige „Zauvari“. Roman je napisao Ljubivoje Ršumović.
Pisac sa tri sina
kreće na put. Cilj avanture je poznat – piščev zavičaj ali bez unapred
smišljenog plana. Od Zvezdare do Ljubiša naći će se na mnogim mestima, u raznim
situacijama, imati zanimljive susrete… Jedanaestogodišnji Marko, osmogodišnji
Milan i troipogodišnji Nikola zaogrnuti avanturističkim
imenima upoznavaće se sa životnim sitnicama, kako sa onima koje usrećuju tako i sa onima koje
rastužuju.
„U knjizi mi je bilo
najzanimljivije kako otac dobija razne ideje i kako daje lekcije i
naravoučenije stvara kad je to potrebno i kad nije potrebno. Sviđa mi se
magareća klupa zato što u njoj niko nije kriv, neko sedne i onda ostali govore šta
je on zgrešio i loše uradio i onda se on brani, a lepo je i kad je otac seo, on
je prvi seo“, prenosi svoje utiske o knjizi, Andrej Petrović, učenik 5.razreda
beogradske OŠ“Nikola Tesla“.
Njegova nešto mlađa drugarica, Ema Zečević, kaže da joj je nazanimljiviji početak i završetak romana. „Pisac normalno ustaje, doručkuje kao što svi to radimo svakog dana a onda odjednom primeti da je umesto 7. 15 ujutru, 6. 30 i da vreme umesto da ide unapred ide unazad. Posle nekog vremena pisac je shvatio da je njegovo vreme krenulo unazad, kao da se ponovo vraća u detinjstvo, kao da ga ponovo proživljava. Najviše mi se svideo deo pred kraj knjige kada pisac ponovo kroči na tlo Kraljevine Zauvari i kad se tu pojave dve sfinge. U početku su mu zaličile na njegovu ženu Aniku i na njegovu majku ali posle toga su povratile prvobitan oblik i pitale ga zagonetku… Kako je soko koji klikće ostao živ?“.
Kako su Andrej i
Ema razumeli odnos između oca i njegove dece i da li im se dopalo kako oni
razgovaraju?
„Sviđa mi se to kako
je otac otvoren prema deci i kako može da ih razume, može jednostavno da se
pretvori u dete i da sa njima komunicira.
Mislim da blizak odnos između oca i sina treba da izgleda tako, da otvoreno
razgovaraju o stvarima koje žele i ne treba da se plaše da bi otac mogao da
izgrdi dete i obrnuto, nego da budu opušteni,
da pokažu kako se vole“, smatra Andrej.
„Meni se posebno sviđa što se
trudi da usreći svoju decu i da lepo razgovara sa njima i to što im objašnjava
sve što ih interesuje“, kaže Ema.
„Mislim da bi svaki roditelj
trebalo da bude blag prema deci i nežan“, dodaje Andrej.
Reč Zauvari nastala
je od reči uvar, koja znači mala korist, ili ćar kako glasi na turskom,
objašnjava pisac. Ta reč poslužila mu je da napiše knjigu jer ga je vratila u
detinjstvo, tako je i moto knjige pozajmio od pisca „Malog Princa“, Egziperija a on glasi „Ja
dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj”.
„Zapravo ja sam u
detinjstvu kao osmogodišnji, devetogodišnji dečak čuvajući stoku naravno pravio
svoju kraljevinu ispod jedne velike leske. Ta kraljevina se zapravo sastojala,
i kuće i parkovi i sve od nekih sitnih delova kamena, po neke cigle, drveta
uglavnom, lišća i svega onoga što sam ja mogao naći tamo na samom terenu.
Uzimao sam to i kao zauvarje- koristiće mi za nešto. Ova knjiga me na neki
način oslobodila samom idejom da se igram malo sa vremenom, u stvari da
sam priznam da je moje vreme u jednom trenutku krenulo nazad“, kaže Ljubivoje
Ršumović.
Ršumova Kraljevina pripada i deci i odraslima jer je bezvremena avantura kroz koju se odrasta ili joj se u snu vraća. Pisac smatra da decu treba saslušati do kraja, pa čak i ako ne razumete ono o čemu ona govore. Treba ih podsticati da objasne ono što ne znaju jer će na taj način razmišljati o stvarima koje su im apstraktne. Deca treba da znaju da imaju pravo da pitaju šta god žele i da traže odgovore. Od zajedničkih susreta, razgovora, nadmudrivanja i jezičkih igrarija ostaju zauvari i deci i odraslima.
To što ne vidiš nešto ne znači i da nije tu. Neke od najčudesnijih stvari na svetu su nevidljive. Verovanje u nevidljive stvari čini ih još moćnijim i čudesnijim. Videćeš.
Naše uverenje o
vešticama, zmajevima i čudovištima kao strašnim i zločestim bićima potiču iz
najranijeg detinjstva i priča koje su nam čitane. Da stvorenja kojima su nas
plašili ne moraju biti opasna i da postoje i strahotnije pojave od njih uverava
nas devojčica Luna i njena neobična porodica. Oni su junaci bajke „Devojčica
koja se napila mesečine“. Nju je napisala Keli Barnhil a prevela Ivana Nešić.
Stanovnici
Protektorata dužni su da određenog dana u godini Veću starešina predaju
najmlađu bebu. Navodno, to zahteva veštica da bi se gradić
sačuvao od propasti. Tako je od pamtiveka, iako niko nikada nije video vešticu
niti saznao šta se sa bebama posle dešavalo. Luna, devojčica sa belegom na čelu
u obliku mesečevog srpa, jedno je od te
dece. Igrom slučaja popila je mesečinu i dobila čarobne moći. Odrasta uz dobru
vešticu Zan, slatko zmajče i drevno poetično čudovište iz Močvare. Strašan trenutak
kada je kao beba uzeta od majke, pamti Antejn, Dok odrasta i postaje otac u
njemu sazreva plan, kako da pokaže i
dokaže neistinitost priče stare 500 godina.
„Glavna
junakinja kao i njena majka jako su srodne meni, jer pokušavaju da otkriju šta
se sve dešavalo u svim tim godinama i decenijama. Volim da otkrivam ono što drugi
nisu hteli da otkrivaju… One su otvorile vrata koja su do tada bila zatvorena”,
kaže mlada čitateljka Maja Pajčin.
„Lik
koji mi se najviše dopao u ovoj knjizi je mali zmaj koji voli svet oko sebe i
ne zna za mržnju. On sebe vidi kao ogromnog
zmaja iako je jako sićušan ali kao što kaže veštica Zan – on ima ogromno srce”,
prenosi svoje utiske Anđelija Mazić.
I Anđelija i Maja, učenice osmog razreda OŠ”Nikola Tesla” u
Beogradu, kažu da je knjiga „Devojčica
koja se napila mesečine” na njih ostavila snažan utisak. Šta je to što su iz
nje usvojile?
„Počela
sam da razmišljam o tome kako nije uvek dobro da se poštuju pravila već treba
razmišljati svojom glavom i uvek činiti ono što mislimo da je ispravno, kao što
je to radila Luna, glavna junakinja, kao što su na kraju uradili stanovnici
Protektorata kada su shvatili da ne treba da se povinuju Veću starešina”, kaže
Anđelija.
„Treba
da istražujemo svet oko sebe i moramo da krenemo svojim putem a ne putem koji
su nam drugi zadali. Knjiga Devojčica koja se napila
mesečine pokazuje nam da nije sve onako kako uvek izgleda,
postoji izlaz čak i za neizlazne situacije” zaključuje Maja.
„Kad
pišete knjigu za decu od osam do dvanaest godina, vi zapravo pišete više knjiga
odjednom: knjigu za decu i knjigu za odrasle”, kaže Keli Barnhil. „Kada deca čitaju
ovu knjigu, njima je najvažniji lik Luna. Odrasli čitaoci najviše pažnje
obraćaju na Antejna jer on predstavlja nas odrasle i radi ono što bismo mi
uradili. U zabludi je
isto kao što bismo i mi verovatno bili. I izvlači pouke isto kao što bismo mi,
a jedini način da nauči nešto jeste da se vrati u svoje detinjstvo kad je o
svemu imao pitanja, a ne kad je imao spremne odgovore na sve“, smatra autorka
knjige.
Kaže da je knjigom htela da
ukaže na to kako se priče mogu koristiti da se ljudima manipuliše i da im se
naškodi. „Mi, pisci, volimo da pričamo o tome koliko su priče moćne, kao da
sami sebe potapšemo po ramenu. Priče jesu izuzetno moćne: kao što mogu da
združe ljude, tako mogu i da ih razdvoje. Mnogo ljudi mi se javilo i reklo da
je ova knjiga aktuelna, iako mi to nije bila namera. Zapravo sam htela da
ukažem na to da od istih činjenica mogu nastati različite priče u zavisnosti od
toga kako ih tumačimo“, objašnjava Keli Barnhil.
U knjizi je mnogo različitih i zanimljivo oblikovanih likova i situacija. Zajedno pričaju o večitoj borbi dobra i zla, traganju za istinom, o prijateljstvu pa i o tome šta je porodica i šta sve ona može biti. „Devojčica koja se napila mesečine” upućuje čitaoca da ne prihvata gotove odgovore već da bude radoznao i istražuje. Uverava ga da je znanje moćno ali da se ne skriva za sebe već deli. Reči su magične te da bude pažljiv sa rečima koje čuje i izgovara. Keli Barnhil veruje da to što ne vidimo nešto ne znači i da nije tu. Jer, svet u kojem živimo je čudesan, neobičan i ponekad neobjašnjiv. Čarolija je svuda oko nas.
Mislim da u vremenima koja dolaze svi moramo biti saveznici. U pitanju je opstanak, to je već nepobitno.
Misiju menjanja sveta, spasavanja starog ili stvaranja novog sveta, najčešće pokreću deca, hrabro se prepuštajući beskrajnoj radoznalosti i mašti rezervisanim za detinjstvo. O tome svedoče mnoge priče a među zvezdanim likovima je i belokosi dečak. O putu od bezbrižnog radoznalca željnog znanja do budućeg vođe i druida u životnoj avanturi koja prerasta u borbu za opstanak sveta čitamo u knjizi „Aven i jazopas u Zemlji Vauka“. To je prvi roman epske fantastike za decu kod nas. Napisao ga je, i sam ilustrovao, Uroš Petrović.
Avenova sudbina
zapisana je na listu čudesnog drveta Barabe. Pred njim je odgonetanje tajanstvene
poruke kako bi oslobodio svoju vrstu opakog, inteligentnog neprijatelja. Da bi spasao
svet od Vauka, bića bez emocija,
dvanaestogodišnji Aven ujedinjuje ljude Gondvane, biljne i životinjske
vrste. Pomažu mu njegov verni pratilac pripitomljeni jazopas Gord, i čudesna
bića od bestelesnog usamljenika podzemlja Sipa, do kopnenih kitova.
„U ovoj knjizi je jedinstveno to što dečak izlazi iz okvira, izlazi iz neke norme. Nema veze što je on mogao da živi najnormalnije, što njegovo selo ne bi bilo ugroženo. On je ipak odlučio da izađe i da istraži taj novi svet“, kaže Marta Dukić, učenica 7. razreda beogradske OŠ „Nikola Tesla“.
„Svi bi se pronašli u ulozi Avena jer svako dete kada je malo mašta da radi neke velike stvari, da promeni svet i Aven je junak, karakter koji to pokazuje, koji to radi. I jednostavno, kroz knjigu se vidi da on odrasta“, smatra Đurađ Živanović, učenik 8. razreda OŠ „Andra Savčić“ u Valjevu.
„Ljudi treba da čitaju ovu knjigu zato što treba da nauče kako biti Aven, kako doprinositi svojoj okolini, a ne kako biti Vauk i bezrezervno trošiti resurse koje imamo i to je jedna fantastična metafora koju Uroš Petrović pokazuje. I u ovoj knjizi, kao i u celom društvu, imamo ljude koji su Vauci, imamo ljude koji su Aveni“, ocenjujeTadija Čaluković, učenik 1. razreda SŠ „Artimedia“ u Beogradu.
„Kada je otvorim više imam osećaj da čitam neku vrstu enciklopedije zato što knjiga počinje sa opisivanjem raznolikog života u tom nekom novom ekosistemu koji je stvorio Uroš Petrović u knjizi Aven i jazopas u Zemlji Vauka. Shvatam da je i njen pisac u stvari jedna šetajuća enciklopedija“, prenosi svoje utiskeLav Lukić učenik završnog razreda beogradske OŠ „Nikola Tesla“.
Priroda – čista, istinita, oslobođena sredina u osnovi je idealnog sveta
kakvom teži Uroš Petrović. Takvu prirodu on želi za svoju planetu. Tako
osmišljava i mapu sopstvene Gondvane upoznajući čitaoca sa ucrtanim staništima
i eko-sistemima.
„Šta će čitalac naći u knjizi Aven i jazopas u Zemlji Vauka, mislim da zavisi od njegovog uzrasta ali znam da je deca vole i čitaju kao veliku avanturu, borbu dobra protiv zla, gde dobri nisu baš uvek dobri i zli baš uvek zli, ali sam puno toga smestio i sakrio među redove, ali malo toga sam sakrio namerno“, kaže pisac Uroš Petrović. „Čini mi se da je mnogo više toga što sam sakrio slučajno ili se slučajno poklopilo ili ništa nije slučajno, u bilo kom od ta tri slučaja, dobro je“.
„Aven i jazopas u Zemlji Vauka“ je oda prirodi i opomena čovečanstvu do čega može dovesti zloupotreba nauke. Oblikovana raskošnom imaginacijom, piščevom simbolikom i osobenim humorom. U borbi za uspostavljanje harmonije u prirodi, pred Avenom je mnoštvo prepreka, teška iskušenja u kojima istrajava, pobeđuje i doživljava vlastiti preobražaj. Pomaže čitaocu da uvidi da se velika dela o kojima sanja ne ostvaruju u zaštićenom prostoru već se mora iskoračiti iz sigurnosti u neizvesnost, jer samo hrabri i uporni stižu do cilja. Pustolovina, poput ove fantastične, može mu biti povod za stvaranje nekih drugih svetlih misija, pa i onih u svakodnevnom životu.
Val Zvezde 