Category: KNJIGE

Featured

STIHOVANI SVET DŽULIJE DONALDSON

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Zaista uživam u pisanju stihova, iako to može biti strašno teško. Nekad sam pamtila pesme, znala ih napamet. Mnogo mi znači kada mi roditelji kažu da njihovo dete može da recituje neku moju knjigu.

Knjige Džulije Donaldson već dvadeset godina su među najtraženijim delima za decu širom sveta. Samo u Velikoj Britaniji, otprilike na svakih 11 sekundi kupi se jedna njena knjiga. Mnoge se smatraju klasicima dečje književnosti i pretočene su u animirane filmove. Slikovnice Džulije Donaldson i roditelji u Srbiji rado biraju za svoje mališane.

Rad Džulije Donaldson upoznali smo najpre u knjigama o šumskom čudovištu Grozonu, koji je postao omiljen lik širom planete. Usledile su priče o mudroj bubamari, zbunjenom majmunčetu, neobičnoj grani – prutku i zeki pesniku. Rime, stilske figure i elementi ponavljanja u njima, uveliko doprinose mišljenju da su te slikovnice dobro štivo i za čitanje maloj deci pre spavanja. Zbog toga je prevodiocu najvažnije bilo da u njima sačuva izvornu harmoniju, pre svega, ritam i humor u stihovima.

„Izbor tema je svakako veoma važan jer ona bira zanimljive stvari, važne stvari za odrastanje dece. To je vrlo često borba dobra i zla, značaj porodice u društvu, menjanje određenih stavova, razvijanje određenih stavova za kasnije u životu“, kaže prevodilac i urednik u Kreativnom centru, Dejan Begović.

Šta njene priče čini posebno dopadljivim?

„Ona ima zaista jedan obrazac, njene priče uvek u sredini imaju jednu komplikaciju, jedan konflikt. Na momente deluje kao da ćete imati u stvari loš razvoj priče do kraja, međutim, naravno da ne. Priča iz tog konflikta izlazi u jedno izuzetno i srećno rešenje, vrlo često sa onim ‘aha’ efektom“, ističe Begović.

Lepoti stihovanih priča koje čitamo na srpskom, doprinose ilustracije Aksela Šeflera i Lidije Monks. Još osam slikovnica Džulije Donaldson biće objavljeno kod nas u naredne dve godine. 

Prilog o slikovnicama Džulije Donaldson koji je emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod: 

Featured

IKABOG POZIVA NA HUMANOST

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Visok kao dva konja. Sa očima nalik na blistave vatrene kugle. I dugim kandžama, oštrim kao britva. Ikabog je sve bliže…

Knjiga „Ikabog“ prvo je delo za decu Džoane Rouling posle njenog čuvenog serijala o Hariju Poteru. Želeći da porodice kreativno iskoriste vreme tokom pandemije koronovirusa, bajku je najpre objavila onlajn, a decu zamolila da je ilustruju. Preveli su je Vesna i Draško Roganović. Štampano izdanje krase ilustracije pobednika likovnog konkursa izdavača – „Čarobne knjige“.

Upoznajemo kraljevinu Izobiljsku kojom vlada Fred, samozvani Fatalni. Gramzivost dvorske kamarile i izmišljena priča o Ikabogu, čudovištu iz močvare, postaje uzrok velikog nemira. Stradaju porodice, a deca iznenada postaju siročad. „Ikabog“ je uzbudljiva priča u kojoj se pred decom ne okoliši, već im se govori direktno, na mahove neočekivano i bez milosti. Autorkina jezička razigranost najveći je izazov za prevodioca.

„Ona ima neke, često vrlo pažljivo, na engleskom iskovane termine koji su i informativni i opisni, i treba da zvuče malo šašavo i duhovito“, kaže Draško Roganović. „Posebno u ovoj knjizi imena likova treba da budu u suštini neka vrsta, za malu decu, opisi njihovog karaktera.Tako na primer imamo lorda Pišljivboba i lorda Gmazonju. To su neka imena oko kojih se treba malo pomučiti i smisliti termine na našem jeziku koji će donekle preslikati to što je Roulingova pokušala da postigne svojim pisanjem“, objašnjava prevodilac.

Deca iz Srbije sa decom širom sveta čitala su knjigu onlajn, a potom je i vizuelno oživela. Stiglo je više od tri stotine radova, a najbolje 34 ilustracije obogaćuju štampano izdanje.

„Ja sam ilustrovala ključeve u podrumu… To je bila malo jednostavnija tema. Volim da crtam predmete“, ističe jedanaestogodišnja Elena Čukić iz Batajnice.

„Ja sam konkretno izabrala da crtam čudovište sa fenjerom, zato što sam oduvek volela da crtam u svakom smislu životinje ili bilo kakva stvorenja, bića, koja uglavnom ne postoje“, kaže dvanaestogodišnja Iva Petković, iz Beograda.

„Nacrtao sam drveno stopalo, zamišljanja kako izgleda Ikabog i mržnju“, priča osmogodišnji Miloš Dragić sa Novog Beograda.

Originalna bajka za decu, prevenstveno zabavna avantura, otvara za razgovor sa roditeljima mnoge osetljive teme.

„Da ih možda usmeri ka nekim boljim životnim odlukama i prosto razmišljanju o društvu oko njih“, kaže Draško Roganović.

Roulingova se bori za svet bez sirotišta i institucija za zbrinjavanje i zalaže za ponovno sjedinjavanje razdvojenih porodica. U prilog tome govori i bajka „Ikabog“. Sav prihod od štampanog izdanja namenila je ranjivim grupama ugroženim pandemijom „kovida 19“.

Prilog o bajci „Ikabog“ koji je emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod: 

Featured

CRNA PTICA PRIČA O GUBITKU ALI PEVA O NADI

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Mala crna ptica je htela da dotakne nebo. Ali niko nije verovao da je to moguće. Ostale ptice su joj se smejale, jer nijedna ptica nije letela tako visoko. Ali mala ptica ih nije poslušala.

Važno je da u književnosti za decu budu zastupljene ozbiljne i složene teme, smatra Aleksandra Jovanović autorka romana „Crna ptica“. Za to delo koje osnažuje čitaoca da premosti životni gubitak dobila je nagradu „Politikinog Zabavnika“.

Dvanaestogodišnja Želja ne može da prihvati iznenadnu smrt svoga oca. Čežnja da ga vidi još jednom, odvlači je od realnog života u magični svet koji nudi mogućnosti, ali je i opasnost. Dok je u tome bodri nepoznati dečak Vuk, njeni, mama, najbolji drug Luka, i pas Žile pomažu joj da izabere stvarni život. To je siže koji objedinjuje elemente fantastike, strave i psihološkog romana.

„Shvatila sam koliko je oslobađajuće pisati o gubitku, pisati o nekoj vrsti traume, da tako kažem, pisati o patnji, teškim stvarima sa kojima sam se ja suočila a znam da su mnogi ljudi koje lično poznajem a kamoli one koje ne znam. Pri tom je ovo samo jedan vid tuge, jedna vrsta patnje“, kaže Aleksandra Jovanović.

Današnja deca su drugačija i brže razumeju mnoge stvari jer su im informacije dostupnije nego ranijim generacijama ali su ostale iste njihove potrebe, želje, nadanja i zato deci kada čitaju treba ponuditi istinu pre svega, ističe autorka.

„Ako dete, pogotovo u nekom formativnom uzrastu između 10 i 13 godina, oseti da mu prilazite kao neko ko je superiorniji, onda se povlači. Ali ukoliko istina i ta jedna iskrenost postoji u književnosti ili u filmovima za decu onda mislim da će se deca otvoriti“, veruje mlada spisateljica.

Roman „Crna ptica“ nastao je iz diplomskog scenarija Aleksandre Jovanović na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu gde je sada na doktorskim studijama. Na jesen „Crna ptica“ dobija novi život u pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju. Autorka kaže da sada „Crna ptica“ leti sama, jer joj i nagrada „Politikinog Zabavnika“ daje krila.

Prilog o nagrađenom romanu Aleksandre Jovanović koji je emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod: 

Featured

BIĆE JEDNOM ILI BILO JEDNOM

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Mala pita: „Šta su osećanja i želje?“ 
-Prvo je neobjašnjivo. Mi ih nemamo. Ne znamo odakle dolaze i šta ih proizvodi. Mi imamo „stanje u kojem se jedinica nalazi“. Mi, androidi, mi smo jedinice opremljene određenim mogućnostima. Sve se da objasniti. I kad bismo imali „osećanja“, naša bi se osećanja dala objasniti. Ljudi često „ne znaju odakle im neko osećanje“. Odjednom i niotkuda. Na našu sreću, mi za svaku promenu možemo da nađemo rešenje „otkud, zašto i zbog čega“. I ne trpimo. Ne muče nas. Zato smo savršeniji.                

Da li će svet na Zemlji kakav poznajemo ostati isti i nakon pet stotina godina ili će od njega ostati samo slike života pohranjene u katalog nekog elektronskog muzeja? Mada se čini daleko, razmišljanje o tome uznemiruje. Predviđanje sudbine čovečanstva izmaštao je Uglješa Šajtinac u romanu za mlade „Biće jednom”. Ilustrovao ga je Kosta Milovanović.

Stanovnici Zemlje ili junaci romana nalik su ljudima, ali nisu ljudi, jer ljudi i nema. Oni su androidi, beli i crni poput šahovskih figura. Obitavaju u metalno-plastičnim kutijama. Bez emocija su i uskraćeni za mudrost. Obdareni podacima, računskim operacijama i beskrajnom memorijom. Savršeni primerci veštačke inteligencije na goloj zemlji, bez zelenila, sa tek ponekim jatom ptica. To je slika planete kakvu sa čitaocem deli Uglješa Šajtinac.

„Težio sam nekoj vrsti istine onostrane i umetničke i neke nadistine u odnosu na nešto što je svakodnevica i što su pitanja, recimo, pošto je namenjena deci i mladima, pitanja odrastanja u ovom trenutku”, navodi pisac Uglješa Šajtinac.

Bavio se pitanjima odrastanja u svim vremenima i svakom trenutku radi odrastanja u budućnosti. Rezultat traganja za istinom jeste tamna priča o kraju čovečanstva ali ne bez ostavljene nade za njegov ponovni početak. Mogu li knjige i znanje pomoći Zemlji?

„Knjige i znanje uz želju da se posmatra, da svet pokušava da se razume na osnovu i stvari, osim knjiga i znanja koje jesu u nama, ali koje treba probuditi… To je svest, to je neka nezaustavljiva želja i potreba da razumemo ustrojstvo sveta u kojem smo se našli”, objašnjava Šajtinac.

Kaže da bi voleo da mladi čitalac u romanu „Biće jednom”, zapazi da uprkos svim našim planovima, očajanjima ili ushićenjima uvek postoji i iznenađenje. Ukoliko nismo spremni kada se desi moramo biti voljni da se sa njim suočimo ili da ga prihvatimo i pokušamo da živimo dalje.

Prilog o romanu fantastike „Biće jednom” emitovan u Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod: 

Featured

SAZREVANJE IZMEĐU DVA SVETA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Znanje je samo veština korišćenja svojih sposobnosti. Svako od nas ima nešto što ga razlikuje od drugih, a srećom smo svi iste vrste da se dobro razumemo. Ipak, tvoja veština traži da otkriješ pravila sveta oko sebe i da uvežbaš svoj dar do vrhunskih rezultata.

Knjiga za decu na određeni način nosi iskustvo kompletnog življenja pisca, ali pročišćeniji je i malo svedeniji oblik celokupnog znanja, kaže Zoran Penevski. Povod za susret sa piscem je “Okean od papira” proglašen najboljim romanom za decu i mlade u protekloj godini i nagrađen priznanjem Zmajevih dečjih igara “Rade Obrenović”.

“Okean od papira” vodi čitaoca u Petograd, koji čini pet gradića, čiji su simboli riba, vuk, medved, svinja i sova. U njemu odrasta petnaestogodišnji Tarvin koji traga za lekom za njegovu bolesnu sestru. Sazreva u neobičnom, zabavnom i sablasnom svetu, okružen je tajnama i izmišljenim bićima.

“Okean od papira je zapravo priča o ovom svetu i nekom drugom koji je zapravo zgusnuće ili varijanta ovog. To je zapravo priča o tome kako naše sazrevanje privlači i nešto drugo, makar to bilo i onostrano”, navodi Zoran Penevski.

Pred junakom kao i čitaocem su igre reči i slika, jezički zadaci, rešavanje zagonetke ali i saznanje o moći znanja, čitanja, pa i odgovor na pitanje kako bi trebalo da izgleda prava biblioteka.

“Biblioteke treba da izgledaju, jednostavno, možda kao i knjižare. Na prvom nivou se nudi ono što je jednostavno i namenjeno najširim čitalačkim krugovima, na drugom nivou, to su knjige koje zahtevaju promišljanje, razmišljanje, zanos, a vrhunski nivo je da knjiga ima svog čitaoca koji će naći u toj knjizi prijatelja i koji može u toj knjizi, u tim knjigama da pronađe mnogo više čak i od onoga što mu život pruža”, objašnjava Penevski.

“Okean od papira” čijem kompletnom doživljaju doprinose i ilustracije Dušana Pavlića, tako je i pisan, iskren je Zoran Penevski.

Za maštovitog čitaoca koji voli da postavlja pitanja, vraća se knjizi, otkrivajući nešto novo pri svakom ponovnom druženju sa njom.

Prilog o knjizi “Okean od papira” emitovan na Dnevniku Radio-televizije Srbije, možete pogledati klikom na dugme ispod:

Featured

SIZIFOVA PRAVOPISNA PRAVILA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Moraš stalno da se boriš,
tačno pišeš i govoriš.
Sizifovsku prati sliku,
guraj kamen po jeziku.

Bojan Jokanović, teolog i veroučitelj, ali i talentovani ilustrator i muzičar koji živi i radi u Doboju, pronašao je zabavan i jednostavan način da se bori za očuvanje srpskog jezika i ćirilice. Opismenjuje karikaturom, a svoj rad objedinjuje naslovom “Sto Sizifovih pravopisnih pravila”.

Kao dečak lakše je pamtio uz pomoć crteža, te je tako odlučio da karikaturom i crtežom i drugima objašnjava jezička pravila. Pogrešna upotreba rečce NE uz glagol podstakla ga je na “sizifovski posao”.

Tako je pre pet godina nastala prva ilustracija i rešenje za NE ZNAM. Danas ih je više od pet stotina, objavljenih u dve knjige.

“Nikada ne biram jezičke nedoumice koje ilustrujem, nažalost, one same biraju mene. Nemoguće je proživeti jedan dan, a ne naići na bezbroj jezičkih grešaka, na televizijama, portalima, komentaru na društvenim mrežama, tablama na ulici, tako da inspiracije imam, ne za još jednu knjigu nego za jedan čitav tom”, kaže Bojan Jokanović.

Tužan je što smo kao narod nemarni prema maternjem jeziku, ne pišemo ćirilicom, u govoru isuviše često koristimo tuđice, a anglicizme i sasvim nekritički uz bezbroj skraćenica u pisanoj komunikaciji.

Jezik se neguje od najranijeg doba i zato je “Sizifova pravopisna pravila” namenio najpre deci, ali ona su podjednako važna i za odrasle.

“Pisac i ilustrator dečjih knjiga mora imati jedan veoma važan faktor – dete u sebi, jer onaj ko ne sačuva dete u sebi od njega nikada neće postati čovek. Deca su najčistiji i najiskreniji kritičari. Oni ne znaju da kriju osećanja, da laskaju. Jednostavno nešto im se sviđa ili ne sviđa. To je stvar veoma jasna. Zato je važno da gledate dečjim očima kada stvarate ilustracije za decu i da te ilustracije prilagodite njima”, ističe Jokanović.

Svoje knjige i pravopisne karte Bojan Jokanović primenjuje u nastavi, a koriste ih i njegove kolege. Deci se dopadaju te i sami smišljaju karikature, takmičeći se u znanju i crtanju.

Tako uče da govore i pišu pravilno, stiču svest o značaju jezika ne samo u obrazovanju već i u svakodnevnoj komunikaciji.

Prilog o knjigama Bojana Jokanovića, emitovan je u Dnevniku Radio-televizije Srbije i možete ga pogledati klikom na dugme ispod:

Featured

STRIPOVI SARE ANDERSEN

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Na svetu gde svaka osoba – bilo dobra, bilo loša – ima glas, nadam se da ćete uzeti olovku u ruke i upotrebiti svoj.

Sara Andersen, mlada umetnica iz Bruklina, svetski je popularna, zahvaljujući stripovima na internetu koje je posvetila mladima. Ima nekoliko miliona pratilaca, a njeni veb-radovi objavljeni su u troknjižju. „Odrastanje je priča za malu decu“, „Okači mački o rep“ i „Velika, pufnasta, srećna grudvica“ su pred srpskom publikom.

„Ovo sam ja“ izgovoriće gotovo svako ko se našao „oči u oči“ sa crno-belim crticama Sare Andersen. Gledate ih, čitate i mislite – ovo su moje avanture, moji prijatelji, kućni ljubimci, ovo je moja svakodnevica od koje mi se i smeje i plače, a često i vrišti.

Duhoviti, britki, topli, kratki prikazi emotivnih odnosa i školovanja, odnosa prema umetnosti i delovanju na društvenim mrežama…

„To su jako dopadljivi, cakani, ali vrlo osvešćeni stripovi za omladinu. Prikazuju njenu borbu sa sopstvenim nesigurnostima, njenu rastuću mizantropiju u odnosu na okruženje koje je ne shvata kao mladu umetnicu. Tu su njene svakodnevne muke: borba sa ustajanjem iz kreveta kada ne mora ili borba sa ispitima dok je još bila na studijama“, objašnjava prevodilac Draško Roganović.

U troknjižju Odrastanje je priča za malu decu, Okači mački o rep i Velika, pufnasta, srećna grudvica su i Sarini ilustrovani eseji o različitim temama. Otkriva kako je zavolela mačke, zašto je postala kradljivica muških džempera, njena nastojanja da poboljša komunikaciju sa svetom. Najvažniji esej govori o stvaranju u savremenom dobu i svojevrstan je vodič za mlade kreativce.

Roganović ističe da je Sarina želja da pomogne mlađim naraštajima koji hoće da se bave umetnošću i crtanjem stripova ili bilo čega na internetu, da im pomogne kako da se izbore sa negativnošću, kritikama, i toksičnom atmosferom koju internet mladima danas prvo servira.

„Nikada se ne bojte biti svoji i smejati se sebi. U svetu u kojem svaka osoba, bilo dobra, bilo loša, ima glas, nadam se da ćete uzeti olovku u ruke i stvarati“, savetuje mlade umetnike Sara Andersen i na internetu i na predavanjima u umetničkim školama i akademijama.

Prilog o stripovima Sare Andersen, emitovan je u Dnevniku Radio-televizije Srbije i možete ga pogledati klikom na dugme ispod:

Featured

PRIČA O PIPI

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Videla je da sva deca gledaju Pipi koja je ležala na podu i crtala punom parom po njemu. „Ali, Pipi“, rekla je učiteljica nestrpljivo, „zašto ne crtaš na papiru?“

„Pa, odavno sam ga iscrtala, a moj konj ne može da stane ceo na tolicki papir“, rekla je Pipi. „Upravo crtam prednje noge, a kad dođem do repa, sigurno ću morati da izađem u hodnik.“

Pre 75 godina objavljena je knjiga „Pipi Duga Čarapa“ švedske književnice Astrid Lindgren. Serijalom o Pipi, proslavi rođendana riđokose književne junakinje onlajn se pridružila i Srbija. Na predlog Ambasade Švedske sa timom kreativaca iz zemlje, regiona i Švedske osmislila ga je Jasminka Petrović.

„Pipi je jedna luckasta, šašava, maštovita i pre svega, hrabra devojčica“, kaže Mina Ivanović, devojčica sa narandžastim kikama poput onih koje krase književnu junakinju Astrid Lindgren. Dečak Lav Dimitrijević potvrđuje da je hrabra ali smatra i da je hvalisava. Petogodišnji Jare Petrović primećuje da je malo usamljena. Ovo su neki od zabeleženih komentara najmlađih čitalaca koji danas odrastaju uz avanture neustrašive Pipi Duge Čarape.

Pripovest o Pipi koja krši pravila prvi put se kod nas pojavila 1963. godine i to zahvaljujući smehu jedne devojčice kojoj je mama čitala knjigu na plaži u Portorožu i tako privukla pažnju prevodioca Čedomira Cvetkovića i njegovog sina.

„Ja sam tad izjavio da on mora tu knjigu da prevede da i druga deca uživaju u njoj i da se smeju tako slatko kao ja“, priseća se muzičar Miroslav Cvetković.

Prevedena je na 92 jezika. Na srpskom je čitamo i u prevodu Slavice Milosavljević sa ilustracijama Tihomira Čelanovića. Vole je sva deca. Studenti je rado proučavaju.

„Ona se njima dopada zato što je ona slobodna za sve nas, zato što ona ruši barijere koje mi možda i sami priželjkujemo da rušimo, ali ih suštinski ne rušimo“, kaže prof. dr Jelena Panić Maraš.

„Pipi nije vlast. Pipi je narod i njen odnos prema vlastima. Njen odnos prema vlastima je prirodno kritičan na neki način. Ona ima prava da bude kritična prema vlasti jer mi nismo uvek najpametniji, ne radimo uvek ono što je najbolje“, smatra Jan Lundin, ambasador Švedske.

U ovom serijalu, bolje upoznajemo Astrid Lindgren na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu. Saznajemo koliko je ohrabrivala naše stvaraoce za decu. Otkrivamo koliko je Pipi inspirativna deci zahvaljujući kreativnim zadacima vizuelne umetnice Bojane Lukić. Stiglo je mnogo radova ali i pisama.

„Možda bih izdvojila jedno. Mama nam je javila da je njena Kristina za prvu knjigu kao samostalno čitanje upravo izabrala Pipi, zahvaljujući ovom serijalu. Mislim da je to u duhu Astrid Lindgren koja je govorila ‘ako pomogneš jednom detetu, pomogao si celom svetu’“, naglašava književnica Jasminka Petrović.

Serijal o Pipi može se gledati na društvenim mrežama i Jutjub kanalu.

Prilog o Pipi, emitovan je u Dnevniku Radio-televizije Srbije i možete ga pogledati klikom na dugme ispod:

Featured

OSVAJANJE MUZEJA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Došla sam da te vodim, a ovih dana se ni meni ne ide. U Narodnom muzeju uopšte nije onako kako je nekad bilo. Ima baš mnogo nekakve omladine, za šta sam mislila da je znak da stvari postaju bolje, ali niko živ ne gleda slike. Svi drže telefone u rukama, nisam shvatila o čemu se radi, pominju neke čekpointove, teritorije, nekakve heksagone, nešto.

Odlazak u neku kulturnu instituciju, muzej ili galeriju đaci ne retko doživljavaju kao dosadan školski čas ili obavezu koju bi rado izbegli. Da susret sa umetničkim delima može biti zanimljiv i inspirativan svedoče junaci romana „Misija: Muzej”. Knjigu je napisala Ivana Nešić. Za ilustracije je zaslužan Boris Kuzmanović.

Anđela mora da ide sa tetkom Roksandom u muzej a radije bi igrala „Umetnost mira“. Igrica je komplikovana ali izazovna. Prvi korak je osvajanje teritorije. Narodni muzej kao teritorija nikome ne bi pao na pamet a ispunjava uslov za ulazak u igru. Kada to shvati, Anđela će povesti deo svog tima – Aleksu i Saru. Tamo ih očekuje neočekivano – da izbave Muzej iz velike nevolje.

„Oni pokušavaju da osvoje neke čekpointove. Sa pola slika nestaju delovi, sa Borbe petlova petlovi i ima jedna slika Italijanski vinogradar … sa njega nestaju pčele koje su bile na grožđu“, otkriva nam Teodora Boberić, učenica 6. razreda OŠ „Nikola Tesla“.

„Najviše mi se dopao deo kada tim ASA – Aleksa, Sara i Anđela pobeđuju bojoždera. Bojožder je jedno čudovište koje živi u svetu slika, proždire boju ali ne može da je se zasiti, i tako dovodi u opasnost sve slike u postavci Narodnog muzeja“, prenosi svoje utiske Mihailo Trifković, učenik 8. razreda OŠ „Nikola Tesla“.

Teodora junake u ovom romanu opisuje kao uporne, radoznale i tvrdoglave. „Prikazani su kao maštovita deca. Kroz zabavnu igru nas upoznaju sa lepotom muzeja“.

„Dopao mi se način na koji autorka Ivana Nešić približava muzeje mlađoj generaciji, zato što decu današnjih vremena ne interesuju baš puno istorija i stare slike“, ističe Mihailo.

Šta naši sagovornici misle o odlasku u muzej?

„Kada odem u muzeje privlači me slikanje i tamo neke slike. Volim da gledam kako su nacrtani neki ljudi, da pogađam šta je to što su umetnici nacrtali, kada je u pitanju neka slika koju nisu baš lepo prikazali“, kaže Teodora.

„Volim da idem npr. u vojne muzeje“, naglašava Mihailo. „A u muzejima u kojima su slike, pa to mi nije toliko interesantno… ali volim da vidim npr. detalje tih slika, da vidim kako je povučena četkica i da zamišljam kako je slikar to stvarno sam uradio a da nije neka kopija koja je sad urađena kompjuterski. Posle čitanja ove knjige voleo bih da odem u Narodni muzej, da se upoznam sa tim slikama koje su pomenute u knjizi“.

Ivana Nešić odrasla je u malom mestu. Retko kad je imala priliku da vidi pravu veliku izložbu. Najčešće su to bile prigodne postavke ili su izlagani učenički radovi. Kulturno nasleđe, kaže, upoznavala je kroz igru.

„U mom gradu su postojale ruševine nekakvih rimskih termi i mi smo se kao mali igrali na njima i to je bilo užasno zabavno, bili smo svesni te njihove starine, bili smo svesni da su one iz nekog razloga značajne, ali niko nas time nije davio, tako da je iz  celog tog iskustva to bilo jako zabavno. Tada nisam bila u stanju da prepoznam značaj toga. To su prosto bile neke rupe i katakombe po kojima smo mi skakali, ali danas shvatam koliko je važno uneti taj zabavni element,  u posetu bilo čemu“.

Autorka Ivana Nešić želi da deca čitajući knjigu shvate da je umetnost delo ljudi koji su imali svoje potrebe i želje. Da nauče da gledaju sliku, tražeći na njoj nešto što će im biti zanimljivo i blisko. Da nađu detalj koji njima nešto lično govori. Na taj način ih umetnost može oplemeniti. Baš kao junake romana „Misija: Muzej“.

Featured

DAR JE BITI ONO ŠTO JESI

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Svako je pametan na svoj način. Ali ako sudiš o ribi po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ona će čitav život provesti misleći da je glupa.

Pisanje i čitanje za neku decu životni je izazov. Ne zato što neće ili ne žele da savladaju ove veštine već zato što ne vide slova ili reči na način kako ih vidi većina. Zbog te svoje smetnje ili posebnosti često pate. „Riba na drvetu” jedna je od retkih knjiga koja će vam približiti svet disleksičnog deteta i pomoći da ga razumete. Autorka Linda Malali Hant ugradila je svoje iskustvo u roman i pokazala da svako od nas nosi iskru koja može promeniti svet.

Za devojčicu Ali čitanje je isto što i „tumačenje punog tanjira supe sa slovima”. Stalno se migolje. Boli je glava kada dugo gleda u njih. Neuredno i nečitko piše. Olovka je ne sluša. Ruka radi kako ona hoće. Dovitljiva je i vešto skriva svoju muku jer u školi želi da bude kao ostali. Reči – usamljena i sama – odlično razume. Knjiga „Alisa u zemlji čuda” za nju je savršeno smislena iako ne može da je čita sama.

„Svi vide samo njene loše osobine i smatraju je sporom, čudnom, nevaljalom, gubitnicom a ona trpi razna maltretiranja samo zato što je drugačija. U nekim situacijama sam se poistovetila sa njom jer sam se našla u sličnim problemima. Ali me oduševila svojom hrabrošcu, jer ona je svakog dana dolazila u školu znajući da će joj biti teško ali se ipak trudila”, priča o junakinji romana, jedanaestogodišnja Jovana Čolović.  

Svoje iskustvo sa disleksijom i kao vaspitač i kao majka prenosi nam Radmila Zdravković, profesorka u Tehničkoj školi u Beogradu.

„Mnogo zajedničkog sam pronašla između svog sina i devojčice Ali Nikerson koja ovde govori o sebi. Molim roditelje da ne kritikuju dete što ne zna da čita, da im se ne čini da je lenjo, da ne očekuju od njega da zna redosled stvari, i odmah da veže pertle već da mu pomognu u savladavanju gradiva na drugačiji način. Pedagozi moraju da pronađu drugačiji kanal savladavanja jer disleksija je u stvari edukativni problem . Ona se javlja zbog toga što dete uči na drugačiji način”.

Ali vidi svet u slikama, dobro crta i sjajno rešava logičke zadatake. Novi nastavnik pomoći će joj da sebe vidi drugačije. Naučiće je da igra šah. Ali će od deteta koje ismejavaju postati predsednica svog odeljenja.

„Gospodin Danijels je video Ali na pravi način, da ona nije obično dete koje je bezobrazno i nevaljalo, nego je video s druge strane. Video je u stvari da je ona samo zabrinuta za sebe i da prosto shvata da nije ista kao i ostali”, kaže mlada čitateljka Jovana.

Autorka poziva odrasle da imaju više poverenja u decu koja su drugačija. Deci poručuje da budu hrabra i zatraže pomoć kad god ih nešto muči, ali i da ističu ono u čemu su dobra. Knjiga „Riba na drvetu“ obraća se ne samo deci koja iz bilo kog razloga nisu prihvaćena u svojoj sredini već svoj deci, kako bi naučila da razumeju i uvažavaju tuđe probleme i da na različitost gledaju, kao na dar.