Featured

SEDMOVRHI GRAD I VEŠTINE OBIČNOG SVETA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

… najlepše od svega bile su krme, a njih, kao za pakost, nije uvek mogao dobro da vidi. Zato bi voleo trenutke u kojima brod isplovljava, kako bi se nagledao zadnjeg dela. Oni su bili posebno lepi, rezbareni i obojeni u zlatno, plavo ili crveno. Gledajući ih, mislio bi o putovanjima u daleka mesta i zaboravljao na vreme. Zato bi ga posle kod kuće grdili.

Kada želimo bolje da upoznamo neki grad, usmerimo se na njegovu istoriju, spomenike kulture, znamenitosti i atrakcije, čuvene ličnosti zaslužne za njegov razvoj. O životu običnog sveta koji je ispunio njegovu prošlost ispunjavajući i sopstveni život, malo se razmišlja i još manje zna. Tako je i kada govorimo o našoj prestonici. Upravo običan svet upoznajemo u zbirci pripovedaka „Katarke Beograda“. Knjigu je napisala Gordana Maletić a ilustrovao Kosta Milovanović.

O Beogradu prohujalog vremena svedoče šegrti, kalfe, majstori otkrivajući životne veštine i znanja. Ali i čarobnice za ćilime, tvorci mozaika na zidovima vila, izrađivači crnila za pisanje, izvođači muzike za srećan put, sanjari pod svetlošću meseca, gospođice i junoše, alasi, velosipedisti… U Sedmovrhom gradu radosti, tuge, zebnje i nadanja.

 „Najviše mi se dopala priča o dečaku Jovanu koji je sin velikaša i o njegovom viđenju grnčara. Kada vidi grnčara kako oblikuje posuđe za njega je to magija ali kada ga vidi na ulici to je običan čovek kao i mnoštvo ljudi koje vidi. Tako možemo da naučimo da kroz dečje nevine oči, obični ljudi koje viđamo na ulici svakodnevno čine čuda“, kaže Anđelija Stanković, učenica 7. razreda OŠ „Nikola Tesla“ u Beogradu.

 „Meni se najviše u ovoj knjizi svidela priča o malom dečaku koga na samom početku priče roditelji teraju da ide do luke, da pokupi malo vode. Dečak dolazi do luke i njega opčinjava lepota svih brodova koje je video tamo, spušta svoju činiju za vodu i počinje da razgleda mali brod i u jednom trenutku kako galija odlazi tako primećuje da više nema njegove činije i sav potišten se vraća kući“, prenosi svoje utiske Uroš Igić, učenik 6. razreda.

Da li je ova knjiga uticala na sliku kakvu su o Beogradu do sada imali Anđelija i Uroš ?

„Sada razumem da svi ljudi koje viđam na ulici u Beogradu, obični ljudi koji žive u njemu, bave se svojim poslom i svojim životom, da oni u stvari čine ovaj grad“, odgovara nam Anđelija.

„Pre sam razmišljao da je Beograd, grad u kom se živi, radi samo da bi mogao da preživiš, ali danas smatram da se u ovom gradu živi, samo da bi imao lepe uspomenei kako bi mogao da stvoriš mnoga prijateljstva sa ljudima koje poznaješ“, zaključuje Uroš.

Književnica Gordana Maletić, Beograd vidi kao brod koji plovi kroz večnost. Zato i njena knjiga, ima simbolični naslov „Katarke Beograda“. Kaže da je samo istraživanje građe bilo posebno zanimljivo, jer osim istoričara malo ko danas zna o nekadašnjem životu običnog sveta.

„Meni je bilo stalo da se upravo progovori nešto o običnim ljudima i o deci, i da se kaže i da se volelo i patilo i živelo lepo i dobro i loše u tom divnom gradu. Mnogo toga se promenilo ali i mnoge stvari su ostale iste, ljudi su ostali isti na neki način, naša osećanja, naši karakteri, sve je to isto“, smatra Gordana Maletić.

Knjiga „Katarke Beograda“ je svojevrsni istorijski mozaik. Priče o nekadašnjim stanovnicima i njihovim umećima i življenju, ispričane su jezikom koji odgovara duhu minulog vremena sa mnogo manje poznatih reči. Gordana Maletić želela je da mladi čitalac dodirne grad i na taj način, i da čitajući o prošlosti Beograda, počne da se odnosi prema njemu s dubljim poštovanjem i iz drugačijeg ugla osmotri današnji život u njemu. 

Featured

SREĆA U STABLU TREŠNJE

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

… kad se mama rodila, deka je otišao u selo i vratio se s parom zlatnih minđušica za baku i jednom sadnicom trešnje. Otišao je u baštu, iskopao rupu, napunio je toplim stajskim đubrivom i zasadio drvo; zatim je uzeo perorez, usijao ga i urezao ime Feličita. Mama se upravo tako zove…

Ko ima tu sreću da su mu bake i deke živi ne bi trebalo to da zanemari. Od njih možemo da naučimo mnogo toga o životu ali i o sebi. Razgovor sa njima je poput razgovora sa sobom iz budućnosti. Ako dosad niste mnogo razmišljali o tome, posle čitanja knjige „Moj deka je bio trešnja“ sigurno hoćete. To je dirljiva priča o jednom dečaku i njegovom deki koji živi na selu ali i o stablu trešnje tako važnom celoj porodici. Roman je napisala Anđela Naneti.

Dečak Tonini, viđao je roditelje svoga tate najmanje četiri puta dnevno jer su svi živeli u istoj kući. Ličili su na sve ljude iz grada a Tonino je obožavao selo, deku Otavijana i baku Teodolindu, njihove kokoške a posebno gusku Alfonsinu. Nezaboravnu radost pričinjavala mu je trešnja koju je deda posadio kada se rodila dečakova mama. U koru je urezao njeno ime Feličita. Od tada su dečakova mama i trešnja zajedno rasle. Kada je deda ostao sam nastaviće da čuva trešnju kao sam život. Odluka da se drvo poseče zbog izgradnje auto-puta uneće nemir u celu porodicu.

 „Najviše mi se svideo početak gde je dečak rekao da je kada je imao 4 godine imao i baku i deku na selu i baku i deku u gradu. Takođe mi se dopao i opis deke Otavijana. Dečak je spomenuo da je deka Otavijano bio veoma visok i kada je rodio njegovu majku da je zasadio i trešnju”, priča o knjizi, Pavle Stanković, učenik 4. razreda OŠ„Nikola Tesla” u Beogradu.

 „Najlepša mi je bila ta povezanost cele porodice, kako oni pokušavaju zajedno da ostanu, i to kako mi reagujemo kada izgubimo nekog koga smo puno voleli. Mi ne možemo da budemo sigurni da će ta baka ili deka uvek biti sa nama i trebalo bi više pažnje da im posvećujemo. Knjiga podstiče svest o tome kako je sve nekako prolazno“, prenosi nam svoje utiske, Marta Dukić, učenica 7. razreda.

Slušajući Martu i Pavla, mislima sam odlutala u moje detinjstvo. Ja sam svoje bake i deke viđala samo tokom praznika i školskog raspusta jer su živeli 500 kilometara od mog grada. Bake kao bake znale su moje želje i pre mene same. Deke su nosile šešire, brinule o stoci i uzgajali povrće. Jedan je bio vešt da upregne konje i odveze me na vašar, drugi velemajstor da zasadi i uzgoji lubenice.

Pavle kaže da je od svog deke naučio da reže drvo. „Svaki put kad je moj deka krenuo da seče drva poveo bi i mene, pokazao bi mi kako to radi. Kasnije bi ta drva obrađivao i napravio sjajne stvari“.

„Nažalost moj deka je umro pre nego što sam ja uspela da pročitam ovu knjigu. Bila sam mala. Knjiga me je podsetila na njega jer je on uvek bio tako veseo, srećan, radostan“, seća se sa setom Marta.

Roman je u izbornoj lektiri za šesti razred ali ga deca čitaju već od trećeg razreda.

„Knjigu Moj deka je bio trešnja nikada ne bi pročitao da ja i moji prijatelji iz škole nismo osnovali čitalački klub u našoj biblioteci“, iskren je Pavle.

„Stvarno je nešto posebno, veoma mi je drago što smo je imali kao lektiru“, kaže Marta.

Aleksandra Drakulić, profesorka srpskog jezika i bibliotekarka u beogradskoj OŠ „Nikola Tesla“, ističe da je delo Anđele Naneti, jedna od retkih knjiga koju čitaju i deca i njihovi roditelji. „Gotovo na isti način reaguju. Ono što on izaziva, to je primarna emocija, neka razneženost, neka seta, tuga ali i neko vraćanje ljubavi. Jednostavno taj spektar ljubavi koji postoji u tom romanu otvara se i u dušama dece i njihovih roditelja i na neki način povezuje generacije”.

Da nije bilo baka i deka ne bi bilo ni naših roditelja te ne bi bilo ni nas. U nama živi delić svakog od njih. Svaki zajednički trenutak nas povezuje i jača. Bliskost među članovima porodice uslov je za njen srećan život. To je ono što svom čitaocu, želi da kaže autorka Anđela Naneti. Koliko god on star bio.

Featured

MALA ENCIKLOPEDIJA ŽIVOTA U PRIČAMA O SLOVIMA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Avram, Bogdan, vodu gaze, dobri đaci. Eva žena zimi i jede kolače. Ludi ljudi Marko, Nikola, Njegoš ovog prolećnog raspusta sretoše Tiću Ćirića u fijakeru htedoše celom čaršijom džaba šetati.

Otkrivati svet slova može biti veoma zanimljiv poduhvat. Bilo da je reč o prvim pokušajima da se pravilno ispišu ili pak nešto kasnije, izgovore u rečima. Da je putovanje od A do Š jedna zabavna igra pokazala je devojčica Melanija. Kako je usvajala slova, savladala azbuku, ali i naučila mnogo toga o rečima otkrićete u knjizi Vladislave Vojnović koju je ilustovao Luka Tilinger – Avram, Bogdan, vodu gaze.

Za šestogodišnju Melaniju, junakinju romana slovo A su raširene merdevine povezane lancem da ne naprave špagu, B je podseća na babu Bojanu koju zove Bauk jedan baobabski. Ona joj je za slovo V izabrala baš veverice a to joj se baš i ne dopada. Zbog slova G mlela je ušećerene orahe za grilijaš tortu. Jedva čeka da dođe do slova C odnosno do cirkusa ali ono je kaže, još daleko. Daleko kao što je njena mama koja studira u Italiji ili tata koga nikad nije videla. Devojčica tako, umesto u predškolskom zabavištu, počinje sa svojom bakom da uči azbuku, a uz slova ona spoznaje i svet.

 „Avram, Bodan, vodu gaze dobri đaci. Eva žena zimi I jede kolače. Ludi ljudi Marko, Nikola, Njegoš ovoga prolećnog raspusta sretoše Tiću Ćirića u fijakeru htedoše celom čaršijom džaba šetati. Upravo  ovako glasi brzalica kojom su nekada deca lakše učila azbuku, kaže Anđelija Mazić, učenica 8. razreda OŠ„Nikola Tesla” u Beogradu. „Moj deka je tako učio, tako je i mene naučio kada sam bila mala a u knjizi je mala Melanija tako učila. Baka i još neki ljudi iz sela su joj

„Bile su mi najzanimljivije priče za slova Z, M i I, pošto su smišljale reči za ta slova. Za Z zato što je pričala o zubaru, za M mi je zato što na M počinje moje ime i I mi je bilo zanimljivo zato što u jednom delu nisam nešto razumeo, zato sto je pisalo I kao slovo a ja sam mislio i kao druga reč”, prenosi svoje utiske o knjizi Miloš Arsić, učenik 5. razreda.

Anđelija Mazić smatra da je knjiga duhovita i zanimljiva.„Pominju se mnoge srpske reči koje se slabije koriste u današnje vreme i njihovo značenje. Đerđef, recimo. Njime se učvršćivalo platno kada se vezlo pre ili abonent,  to su ljudi koji su dobijali bonove za nešto”.

Radeći na ovom televizijskom prilogu, imala sam potrebu da ispričam  jedan od mojih doživljaja sa slovima. U istoriji mog pisanja i čitanja slovo J zauzima posebno mesto. I to zbog teksta o Joji i noju koji me je mnogo živcirao. Pokušavajući da ga savladam razvlačila sam rečenicu „Joja jaše noja” kao žvaku, još strašnije kreveljila sam se. Tata me je opominjao, a ja sam nastavljala po svom, sve dok se on nije strašno naljutio i kaznio me. Posle toga sam postala jedan od najboljih čitača i recitatora u školi.

„Ja sam kao Melanija učio, imao sam za neka slova asocijacije, za neka nisam. Npr. za slovo Ć imao sam asocijaciju – drvo koje ima tri grane”, prenosi svoje iskustvo Miloš Arsić.

„Slovo s kojim sam imala veliku muku je bilo veliko slovo Đ pisano ćirilično, pošto je imalo toliko tih svih… a najviše sam volela slovo M zato što je moj nadimak, iako sam ja Vladislava Vojnovic bio na M i moja majka se zvala Mira i moj tata se zvao Miodrag i mama i mačke sve mi je na M bilo. Baš sam volela slovo M a onda kad sam postala starija, ne kad sam imala šest nego šest i po, onda sam zavolela Ž jer mi liči na žabu”, otkriva nam autorka knjige Vladislava Vojnović,

Slova su više od pravih i krivih linija i kvačica. Slažu se u reči, a u rečima je svet koji nas okružuje i mi sami kao deo tog sveta. Na to je mladim čitaocima želela da ukaže književnica Vladislava Vojnović. Nižući priče o slovima, opisala je detinjstvo, odrastanje i sazrevanje, zapravo ispričala je jednu malu enciklopediju života.  

Featured

PROJEKAT „SNAGA ZA DELOVANJE” SPAJA MLADE EVROPE

On By srecnakraljicaIn PROJEKTILeave a comment

Nauči druge i uči od drugih

Snaga za delovanje (Power to Act), projekat za razvoj umetnosti, kulture i obrazovanja koji podržava “Erazmus plus”, program Evropske unije realizovan je u julu, u Crikvenici. Okupio je organizacije iz pet zemalja, a cilj udruživanja je osnaživanje ličnosti i nadograđivanje znanja i veština dece. Nosilac projekta je Vijeće mladih Benčić u Hrvatskoj, a partner iz Srbije – Plesni studio „Dance Buzz“.

Sonja, Anđela, Nikola i Mihailo priredili su plesnu radionicu, a koreografiju koju su osmislili zajedno sa svojim liderom Janom, vršnjaci iz drugih zemalja prihvatili su s oduševljenjem. Za nepunih sedam dana druženja njihova nevelika umetnička grupa prerasla je u brojni plesni ansambl, a koreografija dobila novi život u zajedničkom perfomansu. Makedonci su održali pozorišnu radionicu, Hrvati ponudili igre poverenja, a Danci igre nadmudrivanja, dok su Italijani pokazali osnove cirkuskih veština.

“Glavni metod je bio teatar jer su to igre i simulacije. Igre i sumulacije su nešto što decu navodi da se opuste, da učestvuju u timskom radu, ali ne samo to, oni takođe rade na preuzimanju inicijative”, rekla je Milena Todorović iz plesnog studija “Dance Buzz”.

Bila je to prilika da lideri razmene alate i metode rada, deca uzrasta od 13 do 16 godina pokažu svoje veštine i usvoje nove, ali i da saznaju kako žive njihovi vršnjaci u drugim zemljama.

“Posebno mi je bilo zanimljivo to što sam upoznala decu iz različitih krajeva Evrope, posebno iz Danske. Svidelo mi se kako oni komuniciraju sa nama, kako se oblače, kako izgledaju i kakav je njihov sistem škole”, prenosi svoje utiske, Sonja Glavinić (13 godina).

“Radionice su mi se svidele. Jedna od najzanimljivijih mi je bila ona koju su pokazali Italijani. Na primer, naučio sam da žongliram”, istakao je Mihailo Ilić (16 godina).

“Svako veče smo učili nešto novo o drugim državama, na primer mi smo pričali o našim običajima i slavnim ličnostima poput Novaka Đokovića i raznih sportista, ali smo isto pričali i o našoj književnosti”, naglasila je Anđela Stanković (13 godina).

“Ovo je za mene bilo jedno nezaboravno iskustvo, upoznao sam mnogo prijatelja i lepo smo se proveli”, rekao je Nikola Đorđević (16 godina).

U Crikvenicu su otišli da nauče druge i uče od drugih. Vratili su se sa novim uvidima i raduju se što će znanje koje su tamo stekli moći da primene i podele sa drugima u svom okruženju.

Featured

OTKRIVANJE LEPOTE U RAZLIČITOSTI I NEIZMERNOJ SNAZI BIĆA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Kad bih pronašao čarobnu lampu i dobio samo jednu želju, poželeo bih da imam obično lice koje niko nikada ne primećuje. Poželeo bih da mogu da prođem ulicom tako da me niko ne pogleda pa onako upadljivo skrene pogled. Evo šta ja u stvari mislim: jedini razlog što nisam običan jeste to što me niko drugi tako ne vidi.

Svako na svetu treba bar jednom u životu da dobije ovacije, jer svako od nas pobeđuje svet. To je životni moto jednog dečaka sa kojim se priroda surovo poigrala. Ko je Avgust i kako izgleda njegova borba za mesto pod suncem saznaćete  u  knjizi „Čudo“ koju je napisala  R. H. Palasio.

Avgust, zvani Agi, rođen je s deformacijom lica i krije ga ispod astronautske kacige. Radi sve što i njegovi vršnjaci, ali ne ide u školu. Pre svega zbog čestih operacija, kojih je za deset godina imao 27. U kući se oseća bezbrižno i voljeno. Duhovit je i dobro se nosi  sa svojim izgledom. Njegove muke počinju kada roditelji odluče da ga upišu u školu jer se tek tada  suočava sa podsmehom i odbacivanjem.

 „Glavni junak iz ove knjige je mnogo dobar, susreće se sa prijateljima ali i raznim neprijateljima, shvata ko su pravi, a koji to nisu i shvata svrhu života. U knjizi mi se najviše dopao deo kada su imali žurku za noć veštica i to kako je Avgust svima njima pokazao da njega baš ne dotiče šta oni misle, jer on smatra da je jedan običan dečak i da je isti kao i svi drugi“, prenosi svoje utiske o knjizi Iva Pajkić, učenica 7. razreda beogradske OŠ „Nikola Tesla“.

 „Najviše mi se svideo sam kraj knjige kada Avgust dobija diplomu u školi, za ostvaren dobar uspeh. I pored toga što za neku decu predstavlja čudovište ili bilo šta ružno, on je tu ipak pokazao, da je jako dobar, prošao je odlično“, kaže Ivina drugarica Ivana Paklar i dodaje da je čitanje ove knjige za nju bilo jedno posebno iskustvo. „Shvatila sam zapravo kako se treba ponašati prema svim ljudima koji su na neki način malo drugačiji. Za mene istinska lepota života definitivno nije naš spoljašnji izgled zato što to nije jednostavno ono što mi biramo, već ono što mi imamo u sebi, ono što mi možemo da pokažemo ljudima… neke prave vrednosti kao što je dobrota“.

„Postoji mnogo toga što bi knjiga sama o sebi mogla da kaže i o drugim ljudima,  kako treba da gledamo svet i sa lepše i sa one druge, ružnije malo strane i mislim da je svako dete na ovom svetu podjednako važno“, zaključuje Iva Pajkić.

Jedan usputni događaj ispred poslastičarnice, podstakao je R. H. Palasio da napiše ovu knjigu. Zapravo, želja da opiše ponašanje svoje dece kada su susrela devojčicu, koja je izgledala kao Agi, plač svog sina i sopstvenu zatečenost okolnostima.

 „Naime, nisam znala šta da radim. Da li je trebalo to da primetim…  uspaničila sam se… a trebalo je da dam primer svojoj deci, da im to bude životna lekcija. Samo popričati sa devojčicom i tako pokazati deci da nemaju čega da se plaše,  a ja sam požurila da odem  što pre, zbog čega se posle  nisam osećala dobro… To me je podstaklo da zamislim kako je to svakog dana suočavati se sa svetom koji ne zna kako da se suoči sa tobom. Čula sam devojčicinu mamu kako mirno i umiljato kaže: „Vreme je, da krenemo!”.  Znate, ona je prošla kroz to milion puta…i to mi je zaista otvorilo oči! “, kaže autorka knjige R. H. Palasio.

Knjiga „Čudo“ ima moć da utiče na ljude. Ona  jeste pisana za decu ali ni odrasle neće ostaviti ravnodušnima. Autorka R. H. Palasio  ukazuje kako prihvatiti i poštovati različitost, bilo da je ona fizičke ili neke druge prirode. Takođe, želela bi da njenu pripovest o Agiju, mladi čitalac zapamti, i kao priču o saosećanju, odanosti, prijateljstvu, lepoti i neizmernoj snazi bića.

Featured

RŠUMOVA KRALJEVINA ISPOD LESKE

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Upuštam se u avanturu osvajanja dečjeg jezika, najizvornijeg jezika koji postoji. Dajući sinovima slobodu, hoću da izmamim iz njih svoje detinjstvo, ako je to moguće, svoju radoznalost, ako je ima u njima, i svoju pamet, ako uzmognem.

Kada mislimo o zavičaju, mislimo na rodni kraj, roditeljski dom, prostor kojem  pripadamo celim svojim bićem i uvek mu se vraćamo, makar u mislima. Gde je to naše mesto sreće, pripada li stvarnosti ili bajci i može li mu vreme išta, saznaćete iz knjige  „Zauvari“. Roman je napisao Ljubivoje Ršumović.

Pisac sa tri sina kreće na put. Cilj avanture je poznat – piščev zavičaj ali bez unapred smišljenog plana. Od Zvezdare do Ljubiša naći će se na mnogim mestima, u raznim situacijama, imati zanimljive susrete… Jedanaestogodišnji Marko, osmogodišnji Milan i troipogodišnji Nikola zaogrnuti avanturističkim imenima  upoznavaće  se sa životnim sitnicama, kako sa  onima koje usrećuju tako i sa onima koje rastužuju.

 „U knjizi mi je bilo najzanimljivije kako otac dobija razne ideje i kako daje lekcije i naravoučenije stvara kad je to potrebno i kad nije potrebno. Sviđa mi se magareća klupa zato što u njoj niko nije kriv, neko sedne i onda ostali govore šta je on zgrešio i loše uradio i onda se on brani, a lepo je i kad je otac seo, on je prvi seo“, prenosi svoje utiske o knjizi, Andrej Petrović, učenik 5.razreda beogradske OŠ“Nikola Tesla“.

Njegova nešto mlađa drugarica, Ema Zečević, kaže da joj je nazanimljiviji početak i završetak romana. „Pisac normalno ustaje, doručkuje kao što svi to radimo svakog dana a onda odjednom primeti da je umesto 7. 15 ujutru, 6. 30 i da vreme umesto da ide unapred ide unazad.  Posle nekog vremena pisac je shvatio da je njegovo vreme krenulo unazad,  kao da se ponovo vraća u detinjstvo, kao da ga ponovo proživljava. Najviše mi se svideo deo pred kraj knjige kada pisac ponovo kroči na tlo Kraljevine Zauvari i kad se tu pojave dve sfinge. U početku su mu zaličile na njegovu ženu Aniku i na njegovu majku ali posle toga su povratile prvobitan oblik i pitale ga zagonetku… Kako je soko koji klikće ostao živ?“.

Kako su Andrej i Ema razumeli odnos između oca i njegove dece i da li im se dopalo kako oni razgovaraju?

„Sviđa mi se to kako je otac otvoren prema deci i kako može da ih razume, može jednostavno da se pretvori u dete i da sa njima  komunicira. Mislim da blizak odnos između oca i sina treba da izgleda tako, da otvoreno razgovaraju o stvarima koje žele i ne treba da se plaše da bi otac mogao da izgrdi dete i obrnuto,  nego da budu opušteni, da pokažu kako se vole“, smatra Andrej.

 „Meni se posebno sviđa što se trudi da usreći svoju decu i da lepo razgovara sa njima i to što im objašnjava sve što ih interesuje“, kaže Ema.

 „Mislim da bi svaki roditelj trebalo da bude blag prema deci i nežan“, dodaje Andrej.

Reč Zauvari nastala je od reči uvar, koja znači mala korist, ili ćar kako glasi na turskom, objašnjava pisac. Ta reč poslužila mu je da napiše knjigu jer ga je vratila u detinjstvo, tako je i moto knjige pozajmio od  pisca „Malog Princa“, Egziperija a on glasi „Ja dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj”.

„Zapravo ja sam u detinjstvu kao osmogodišnji, devetogodišnji dečak čuvajući stoku naravno pravio svoju kraljevinu ispod jedne velike leske. Ta kraljevina se zapravo sastojala, i kuće i parkovi i sve od nekih sitnih delova kamena, po neke cigle, drveta uglavnom, lišća i svega onoga što sam ja mogao naći tamo na samom terenu. Uzimao sam to i kao zauvarje- koristiće mi za nešto. Ova knjiga me na neki način oslobodila samom idejom da se igram malo sa vremenom, u stvari da sam priznam da je moje vreme u jednom trenutku krenulo nazad“, kaže Ljubivoje Ršumović.

Ršumova Kraljevina pripada i deci i odraslima jer je bezvremena avantura kroz koju se odrasta ili joj se u snu vraća. Pisac smatra da decu treba saslušati do kraja, pa čak i ako ne razumete ono o čemu ona govore. Treba ih podsticati da objasne ono što ne znaju jer će na taj način razmišljati o  stvarima koje su im apstraktne. Deca treba da znaju da imaju pravo da pitaju šta god žele i da traže odgovore. Od zajedničkih susreta, razgovora, nadmudrivanja i jezičkih igrarija ostaju zauvari i deci i odraslima.

Featured

PRIČA O LUNI, MAGIJI REČI I MOĆI ZNANJA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

To što ne vidiš nešto ne znači i da nije tu. Neke od najčudesnijih stvari na svetu su nevidljive. Verovanje u nevidljive stvari čini ih još moćnijim i čudesnijim. Videćeš.

Naše uverenje o vešticama, zmajevima i čudovištima kao strašnim i zločestim bićima potiču iz najranijeg detinjstva i priča koje su nam čitane. Da stvorenja kojima su nas plašili ne moraju biti opasna i da postoje i strahotnije pojave od njih uverava nas devojčica Luna i njena neobična porodica. Oni su junaci bajke „Devojčica koja se napila mesečine“. Nju je napisala Keli Barnhil a prevela Ivana Nešić.

Stanovnici Protektorata dužni su da određenog dana u godini Veću starešina predaju najmlađu bebu. Navodno, to zahteva veštica da bi se gradić sačuvao od propasti. Tako je od pamtiveka, iako niko nikada nije video vešticu niti saznao šta se sa bebama posle dešavalo. Luna, devojčica sa belegom na čelu u obliku mesečevog srpa,  jedno je od te dece. Igrom slučaja popila je mesečinu i dobila čarobne moći. Odrasta uz dobru vešticu Zan, slatko zmajče i drevno poetično čudovište iz Močvare. Strašan trenutak kada je kao beba uzeta od majke, pamti Antejn, Dok odrasta i postaje otac u njemu sazreva  plan, kako da pokaže i dokaže neistinitost priče stare 500 godina.

„Glavna junakinja kao i njena majka jako su srodne meni, jer pokušavaju da otkriju šta se sve dešavalo u svim tim godinama i decenijama. Volim da otkrivam ono što drugi nisu hteli da otkrivaju… One su otvorile vrata koja su do tada bila zatvorena”, kaže mlada čitateljka Maja Pajčin.

„Lik koji mi se najviše dopao u ovoj knjizi je mali zmaj koji voli svet oko sebe i ne zna za mržnju.  On sebe vidi kao ogromnog zmaja iako je jako sićušan ali kao što kaže veštica Zan – on ima ogromno srce”,  prenosi svoje utiske Anđelija Mazić.

I Anđelija i Maja, učenice osmog razreda OŠ”Nikola Tesla” u Beogradu, kažu da je knjiga „Devojčica koja se napila mesečine” na njih ostavila snažan utisak. Šta je to što su iz nje usvojile?

„Počela sam da razmišljam o tome kako nije uvek dobro da se poštuju pravila već treba razmišljati svojom glavom i uvek činiti ono što mislimo da je ispravno, kao što je to radila Luna, glavna junakinja, kao što su na kraju uradili stanovnici Protektorata kada su shvatili da ne treba da se povinuju Veću starešina”, kaže Anđelija.

„Treba da istražujemo svet oko sebe i moramo da krenemo svojim putem a ne putem koji su nam drugi zadali. Knjiga Devojčica koja se napila mesečine pokazuje nam da nije sve onako kako uvek izgleda, postoji izlaz čak i za neizlazne situacije” zaključuje Maja.

„Kad pišete knjigu za decu od osam do dvanaest godina, vi zapravo pišete više knjiga odjednom: knjigu za decu i knjigu za odrasle”, kaže Keli Barnhil. „Kada deca čitaju ovu knjigu, njima je najvažniji lik Luna. Odrasli čitaoci najviše pažnje obraćaju na Antejna jer on predstavlja nas odrasle i radi ono što bismo mi uradili. U zabludi je isto kao što bismo i mi verovatno bili. I izvlači pouke isto kao što bismo mi, a jedini način da nauči nešto jeste da se vrati u svoje detinjstvo kad je o svemu imao pitanja, a ne kad je imao spremne odgovore na sve“, smatra autorka knjige.

Kaže da je knjigom htela da ukaže na to kako se priče mogu koristiti da se ljudima manipuliše i da im se naškodi. „Mi, pisci, volimo da pričamo o tome koliko su priče moćne, kao da sami sebe potapšemo po ramenu. Priče jesu izuzetno moćne: kao što mogu da združe ljude, tako mogu i da ih razdvoje. Mnogo ljudi mi se javilo i reklo da je ova knjiga aktuelna, iako mi to nije bila namera. Zapravo sam htela da ukažem na to da od istih činjenica mogu nastati različite priče u zavisnosti od toga kako ih tumačimo“, objašnjava Keli Barnhil.

U knjizi  je mnogo različitih i zanimljivo oblikovanih likova i situacija. Zajedno pričaju o večitoj borbi dobra i zla, traganju za istinom, o prijateljstvu pa i o tome šta je porodica i šta sve ona može biti. „Devojčica koja se napila mesečine” upućuje čitaoca da ne prihvata gotove odgovore već da bude radoznao i istražuje. Uverava ga da je znanje moćno ali da se ne skriva za sebe već deli. Reči su magične te da bude pažljiv sa rečima koje čuje i izgovara. Keli Barnhil veruje da to što ne vidimo nešto ne znači i da nije tu. Jer, svet u kojem živimo je čudesan, neobičan i ponekad neobjašnjiv. Čarolija je svuda oko nas.

Featured

AVENOVA MISIJA -STVARANJE NOVOG SVETA

On By srecnakraljicaIn KNJIGELeave a comment

Mislim da u vremenima koja dolaze svi moramo biti saveznici. U pitanju je opstanak, to je već nepobitno.

Misiju menjanja sveta, spasavanja starog ili stvaranja novog sveta, najčešće pokreću deca, hrabro se prepuštajući beskrajnoj radoznalosti i mašti rezervisanim za detinjstvo. O tome svedoče mnoge priče a među zvezdanim likovima je i belokosi dečak. O putu od bezbrižnog radoznalca željnog znanja do budućeg vođe i druida u životnoj avanturi koja prerasta u borbu za opstanak sveta čitamo u knjizi „Aven i jazopas u Zemlji Vauka“. To je prvi roman epske fantastike za decu kod nas. Napisao ga je, i sam ilustrovao, Uroš Petrović.

Avenova sudbina zapisana je na listu čudesnog drveta Barabe. Pred njim je odgonetanje tajanstvene poruke kako bi oslobodio svoju vrstu opakog, inteligentnog neprijatelja. Da bi spasao svet od Vauka, bića bez emocija,  dvanaestogodišnji Aven ujedinjuje ljude Gondvane, biljne i životinjske vrste. Pomažu mu njegov verni pratilac pripitomljeni jazopas Gord, i čudesna bića od bestelesnog usamljenika podzemlja Sipa, do kopnenih kitova.

„U ovoj knjizi je jedinstveno to što dečak izlazi iz okvira, izlazi iz neke norme. Nema veze što je on mogao da živi najnormalnije, što njegovo selo ne bi bilo ugroženo. On je ipak odlučio da izađe i da istraži taj  novi svet“, kaže Marta Dukić, učenica 7. razreda beogradske OŠ „Nikola Tesla“.

„Svi bi se pronašli u ulozi Avena jer svako dete kada je malo mašta da radi neke velike stvari, da promeni svet i Aven je junak,  karakter koji to pokazuje, koji to radi. I jednostavno,  kroz knjigu se vidi da on odrasta“, smatra Đurađ Živanović, učenik 8. razreda OŠ „Andra Savčić“ u Valjevu.

„Ljudi treba da čitaju ovu knjigu zato što treba da nauče kako biti Aven, kako doprinositi svojoj okolini, a ne kako biti Vauk i bezrezervno trošiti resurse koje imamo i to je jedna fantastična metafora koju Uroš Petrović pokazuje. I u ovoj knjizi, kao i u celom društvu, imamo ljude koji su Vauci, imamo ljude koji su Aveni“, ocenjuje Tadija Čaluković, učenik 1. razreda  SŠ „Artimedia“ u Beogradu.

„Kada je otvorim više imam osećaj da čitam neku vrstu enciklopedije zato što knjiga počinje sa opisivanjem raznolikog života u tom nekom novom ekosistemu koji je stvorio Uroš Petrović u knjizi Aven i jazopas u Zemlji Vauka. Shvatam da je i  njen pisac u stvari jedna šetajuća enciklopedija“, prenosi svoje utiskeLav Lukić učenik završnog razreda beogradske OŠ „Nikola Tesla“.

Priroda – čista, istinita, oslobođena sredina u osnovi je idealnog sveta kakvom teži Uroš Petrović. Takvu prirodu on želi za svoju planetu. Tako osmišljava i mapu sopstvene Gondvane upoznajući čitaoca sa ucrtanim staništima i eko-sistemima.

„Šta će čitalac naći u knjizi Aven i jazopas u Zemlji Vauka,  mislim da zavisi od njegovog uzrasta ali znam da je deca vole i čitaju kao veliku avanturu, borbu dobra protiv zla, gde  dobri nisu baš uvek dobri i zli baš uvek zli, ali sam puno toga smestio i sakrio među redove, ali malo toga sam sakrio namerno“, kaže pisac Uroš Petrović.  „Čini mi se da je mnogo više toga što sam sakrio slučajno ili se slučajno poklopilo ili ništa nije slučajno, u bilo kom od ta tri slučaja, dobro je“.

„Aven i jazopas u Zemlji Vauka“ je oda prirodi i opomena čovečanstvu do čega može dovesti zloupotreba nauke. Oblikovana raskošnom imaginacijom, piščevom simbolikom i osobenim humorom. U borbi za uspostavljanje harmonije u prirodi,  pred Avenom je  mnoštvo prepreka, teška iskušenja u kojima istrajava, pobeđuje i  doživljava vlastiti preobražaj.  Pomaže čitaocu da uvidi da se velika dela o kojima sanja ne ostvaruju u zaštićenom prostoru već  se mora iskoračiti iz sigurnosti u neizvesnost, jer samo hrabri i uporni stižu do cilja. Pustolovina, poput ove fantastične, može mu biti povod za stvaranje nekih drugih svetlih misija, pa i onih u  svakodnevnom životu.